POEZIJASCG - forum POEZIJASCG -
DOBRODOŠLI NA FORUM O POEZIJI I JOŠ PONEČEMU !
 
 POČETNAPOČETNA  PitanjaPitanja   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Korisničke grupeKorisničke grupe   REGISTRACIJAREGISTRACIJA 
 ProfilProfil   Proveri porukeProveri poruke   PristupiPristupi 

Umetnička reportaža

 
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    POEZIJASCG - forum -> OSTALO
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
BileMilojevic



Pridružio: 04 Feb 2007
Poruke: 65
Lokacija: Beograd

PorukaPoslao: Ned Sep 07, 2008 11:34 pm    Naslov: Umetnička reportaža Odgovoriti sa citatom

Iz moje novinarske beležnice

Naša reportaža

UPRKOS KOŠAVI

Petak, 21. oktobar 1994.godine.Tmurno, jesenje, popodne.
Široki, prohladni talas košave zahvatio Beograd.Baca praši- nu u oči, izaziva blagu drhtavicu.Sluti hladnu jesen, ljutu zimu.
Na Šumadijski trg, ispred opštine Čukarica žurno pristižu dobrovoljni davaocvi krvi, aktivisti Crvenog krsta i Sindikata.
Okupljaju se u male grupice, pozdravljaju se, upoznavaju.Namerili na dalek put: u Donji Milanovac.U hotelu Lepenski Vir Zavod za transfuziju krvi organizovao seminar o unapređenju davalaštva krvi.
Dobra prilika, kao i na svakom drugom seminaru, da se što -šta nauči, a još bolja:da se ljudi upoznaju, druže, raduju...
Do hotela voziće ih dva autobusa preduzeća “Brodotehnika”
Na vetru, u iščekivanju, raste nestrpljenje.
“Svakog trenutka treba da stignu”-kaže sredovečna dama, -a mi dotle da se upoznamo, ljudi...Ja sam doktorka Ljubinka Vesić, odavde, iz Doma zdravlja.” Ona se pozdravlja sa svima. Radostan, prijateljski osmeh trepe ri u njenim očima i na licu, u blagom stisku šake pri pozdravu...
“Gospodo, izvolite.Ukrcajte se u ovaj prvi autobus što pris taje, pa da krenemo.Ja sam Lukić iz “Lole” -vođa puta”.
Uđosmo lagano, posedasmo. I, krenusmo put Ade, Sajmišta, pa na autoput.Saobraćaj slab.Vidi se: košava i sankcije pritisle Srbiju... Kraj pu ta drežde preprodavci benzina.Promiču stambeni blokovi i ispred njih na vetru zanjihane krošnje platana, visokih jablanova i zelenih, gustih, bagre mova.Bruji motor autobusa na uzbrdici, šušti tiho na nizbrdici,teče vreme. Gledamo:ratari oru, sakupljaju kukuruzovinu, pale korov.Nestaje beli dim visoko iznad zeleno-žutih brežuljaka.Neko poče da prati ariju sa radija. Odjednom, izdajnički, naš autobus stade.
“A, a, a, šta to bi?”- povikasmo svi u glas.Vozač, bez reči, stavi na glavu svoju toplu,vunenu,kapu i siđe,pregleda motor, vrati se i tiho saopšti : ”Otkazao.Ni da ključi.Crko načisto!”
“Ma ko je baksuz nek se javi!”-uzrujano kaže moj saputnik Boban iz FMP-trejda
“Neko jeste, ali ni sam ne zna.”-zabrinuto, kao samoj sebi, kaže gospođa sa prednjeg sedišta iza suvozača.
Vozač i još dvojica stopiraše neko vozilo i odoše da jave Brodotehnici da pošalje ispravan autobus.Ubrzo saznadosmo da ćemo čekati do pet sati.Poče nagađanje i klađenje da neće stići ni do sedam.Nas desetak od lučismo da pešačimo do prvog restorana i krenusmo niz autoput. Košava, kao u inat, poče da nas zanosi, grize uši vrat...Kod restorana sustiže nas druga grupa Najviše njih, većina žena ostalo je u rashlađenom autobusu da čeka.Tek u pola sedam pristiže tročlani konvoj autobusa:jedan za nas, onaj u kvaru i treći što ga šlepuje.
Ukrcasmo se na brzinu.
“Može, kreći majstore! Napred za Lepenski Vir!”
“Može odmah- malo sutra!”-zlurado se nasmeja neko.”Još ceo sat ima da čekamo dok pretoče gorivo, naspu vodu u hladnjak, poprave sajlu za gas.”
I bi tako.
Krenusmo u mrkli mrak.Zarosila hladna kiša.Zaori se pesma, a koša va probi vrata.Prodre unutra.
“Šta je sad, šta je sad?”-zacikaše žene.
“Pevaj dalje, vozi dalje- ja ću držati vrata da se opet ne otvore”-kaže mlađi gospodin, rumen i rečit, sa frizurom i bradicom ”a la Paroški”.
Opet krenu pesma, vicevi, dosetke, šala...
Teče široko Podunavlje:za nama ostaju bogata stiška sela,a u Poža -revcu-požar! Prođosmo i izbismo na sam Dunav-zatalasan, zelen, steš -njen.I pritisnut visokim pretećim masivom ćutljivog Miroča.Uranjamo u gustu tminu tunela ispod ponosnog drevnog Golupca, a zatim kao na talsima savlađujemo narednih sedamnaest kameno-betonskih tunela pod stenama nagnutim nad velikom rekom.Neki se dive igri prirode i ljudskog uma,neki strepe, a gospođa Jelka glasno priznaje:”Ovo je više od sva-
kog horora!”
Praiskonska ljudska strepnja pred neviđenom monumementalnošću odslikava u svesti činjenicu da je desno:masiv,kamen tvrd, visok, a levo:nisko šiblje, blato, voda, dubina...
“Ali lepo!”-dodaje Jelka pa zaori zajedno sa gospodinom što drži vrata: Mirno spavaj, nano...Pesmu prihvati ceo autobus. Opet pesme, opet šale...
I tako-do hotela Lepenski Vir.A u hotelu druga priča:blještava svetla, beli stolnjaci, toplo, prijatno...Prilaze nam saputnici iz prvog autobusa, pitaju šta je to bilo sa nama.
“Ma, ništa, ništa!”-odgovaramo i zaposedamo slobodne stolove.Stiže topla večera, piće...
A kad smo se malo odmorili...Zaigrasmo igre naše,zapevasmo pesme naše:Oj, vojvodo Sinđeliću-srpski sine...” pa: Jelek,anterija i opanci...pa: Gori more...pa: Grliše se, ljubiše se...a do zore šta je bilo...nisam siguran da znaju vinogradi, ali znam:da se u ovoj noći do praskozorja, najiskreni je, punim srcem i dušom veselio, radovao, družio najhumaniji deo srps kog naroda:ljudi sa teritorije samo jedne beogradske opštine-Čukarice, obični, spontani kao i svi drugi.Njih jedva stotinak iz armije dobrovoljnih davalaca krvi, rodom iz svih krajeva živopisne Srbije,najrazličitijih zani manja:intelektualci;radnici;seljaci;zaposleni;nezaposleni;muškarci;žene;stariji;sredovečni i mlađi vezani samo jednom željom:da pomognu č o v e k u u n e v o lj i kad je napadnut kandžama smrti, kad mu je potrebna pomoć u krvi.
Ovi vitalni i veseli brđani sa Banovog Brda i drugih brda Srbije bili su uvek i sada spremni da daruju najdragoceniji ljudski dar:svoju krv za spas od smrti.Za rast i procvat najlepšeg cveta kosmosa-ljudski život...
Pa neka se vesele, uvek srećni i radosni bili!
Pridružite im se svojim darom.Bar jednom.
Neko negde vapi za životom.
Darujmo ga i on će se radovati s nama.

M.Milojević:Informator-bilten dobrovoljnih davalaca krvi opštine Čukarica, br.2/94-te.

Ovo nije ovako bez veze napisano:bez novih redova, ovako kilometarski
dugih i ružnih.Zar niko ne ume da namesti da se u telu poruke odslika
grafema kakva jeste.Posebno je tragično što za svaki prilog na ovakvom
polju treba izgubiti grdno vreme.Vreme koje debelo plaćamo Telekomu.

Ljubo, smiluj se i suzi ovo čudo na normalni format: A-5, ili bar A-4.
tako da prilozi liče na nešto, a ne ovako bez veze...
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
natalijajakovljevic



Pridružio: 11 Jan 2007
Poruke: 51

PorukaPoslao: Pon Sep 08, 2008 2:43 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

Odlična priča i odličan pokušaj propagiranja davalaštva krvi.Sad tako aktuelno,jer krvi nema dovoljno.Mogli bismo organizovati akciju pesnici-davaoci.Pošto ste vi Bile vidim veteran ,a u vašim godinama više niste za takve akcije pozivam sve mladje i zdrave junake pisane reči da se jave..
pozdrav Natalija
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    POEZIJASCG - forum -> OSTALO Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

Skoči na:  

Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu


Powered by phpBB © 2001 phpBB Group
Prevod by CyberCom
Chronicles phpBB2 theme by
Jakob Persson (http://www.eddingschronicles.com). Stone textures by Patty Herford. .