POEZIJASCG - forum POEZIJASCG -
DOBRODOŠLI NA FORUM O POEZIJI I JOŠ PONEČEMU !
 
 POČETNAPOČETNA  PitanjaPitanja   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Korisničke grupeKorisničke grupe   REGISTRACIJAREGISTRACIJA 
 ProfilProfil   Proveri porukeProveri poruke   PristupiPristupi 

O Rajici Dragićeviću govori Jelena Stojisavljević

 
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    POEZIJASCG - forum -> OSTALO
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Sanjalica



Pridružio: 24 Okt 2007
Poruke: 212
Lokacija: Novi Sad

PorukaPoslao: Pon Sep 15, 2008 8:29 am    Naslov: O Rajici Dragićeviću govori Jelena Stojisavljević Odgovoriti sa citatom

O PESNIČKOM VITEŠTVU


Spremajući se da napišem ovaj tekst, razmislila sam, vrlo odgovorno, o jednoj prigodnoj anegdoti koju sam čula pre mnogo godina, a čiji je glavni akter Smiljana Dragićević, pesnikova ćerka. U svojim preranim hodočašćima kulturnim dešavanjima u Novom Sadu, sa nepune tri godine, vraćajući se sa jedne književne večeri sa ocem, nije mogla a da ne zapazi nevinom i britkom mudrošću čistog dečjeg srca, i da ne prokomentariše: Tata, meni se čini da ovi književnici samo hvale jedni druge. I onda sam shvatila da ću morati već na početku ovih svojih malih prinošenja pesničkom tumačenju Rajice Dragićevića da se opravdam. O njegovoj poeziji mogu da govorim samo u domenu jednog dugogodišnjeg pesničkog bratstva u kojem, nas dvoje, kao pravi savremenici otkrivamo sve literarne novosti, lavirinte i dileme svog doba. Ali mi je ujedno taj vremenski kontinuitet pomogao da donekle razdančim i raskatančim neke duboke tajne i visine njegovog pesništva.
A na jednu površnu upitanost, koju postavljam na početku svog izlaganja, a ona glasi - zašto pesnik nije pisao više, odmah ću i da odgovorim: unapred znam da treba da se oslonim na tumačenje jednog našeg uglednog profesora o kom smo Rajica Dragićević i ja često govorili, a on tvrdi da piscu, naročito pesniku čini mi se, može da bude dovoljno ako napiše i samo jedan red. Ali da stoji odgovorno iza tog napisanog reda.
Rajica Dragićević je svoj život velikim delom orjentisao u jednu drugu, veliku oblast – elektrotehniku i taj posao radi zdušno i odgovorno. I ne mislim da ga je to i najmanje omelo da se ozbiljno bavi književnošću. Zato on strpljivo ispisuje svoj književni manifest i njegovo je ime vrlo precizno obeleženo na intelektualnoj i književnoj mapi Novog Sada u poslednjih tridesetak godina.
Znači, ne prozivam pesnika zbog veličine njegovog opusa jer je on svoj talenat ustoličio i krenuo da razvija u prepoznatljivom i samosvojnom izrazu već u prvoj knjizi. A to je dovoljno. U suprotnom bi govorili o poigravanju talentom, to mora da bude, ako već nije na spisku jednog od smrtnih grehova. Jer, ako govorimo o današnjem trenutku u našoj poeziji zaključiću da ne mogu a da ne uočim nebrojene slabe, neobdarene, prozirne književne pojave koje se uporno bore da postanu što bolji u onome što ne mogu ni da načnu obezglavljeni neposedovanjem dara, ali što dosegnu trudom, ludilom svojih velikih patnji, skribomanstvom, upornošću. Ne podsmevajući im se, pomalo im se divim... Na svu sreću, nisam prozvana da govorim o takvom književnom slučaju.

Rajica Dragićević je pesme uknjižio u četiri zbirke čiji naslovi počinju milozvučno, vokalima: “Evo moje glave”; “U nesvest”i; “Istrajavam”; “A zavodi me beskraj”... Još jedan vokal, koji nedostaje, vokal O, trebalo bi da okonča, ali ne i ograniči ovaj opus Rajice Dragićevića.

“A zavodi me beskraj...” kao pretposlednja vokalska zbirka još jednom, posvećenički govori o zavičaju. Zavičaju duhovnom i geografskom.
Poštujući široki autorov interes za zavičaj kao sveukupnost duhovnoga i materijalnoga dobra, moram primetiti da se za propitivanje usmenih i zavičajnih motiva pogodnima čine sve četiri njegove knjige.
Zavicaj je tema izgubljenog raja, često u književnosti lociran kao mitsko mesto prapočetka, a samo veliki pesnički dar može uspeti da od večne teme DA nešto novo. U jednom drugom tonu bi osvetlila ovu njegovu zavičajnost. U svetlu jednog večnog stiha: "S MESTA SE NISAM POMERIO"
Zato postavljam pretpostavku: Šta ako bismo Zavičaj zamislili kao Sabiće, nešto što živi u nama i što nas stalno ZAVIČAJI, ZAVIČE... Zateknute začuđene nasred Sveta. Na svim našim raskršćima. Šta ako mi nismo nikada otišli? Jer u pesničkom slučaju Rajice Dragićevića to je mesto sa kog se nikad ne odlazi iako on često baš o odlasku progovara. Zavičaj je ono što me stalno doziva jer me doziva iz mene.Tako pesnik i peva u pesmi “Kosovina” , tim, skoro mitskim toponimom, kojom otvara ovu zbirku: “Glas kojim dozivala si me / čuo sam u svom srcu / mada nisam načisto / ko je koga zapravo zvao / tek u meni daljina odjeknula je / rodna kuća predeli povratak / i evo tu sam stojim lebdim / došao sam jesam / odnekuda sam pao.” To nije zapažanje koje je predočio Crnjanski, koji se dosta dobro razumeo u tu problematiku, i tvrdio da se u tuđinu sve može poneti sem zavičaja. Možda je čak i tačno da se u takvim prilikama i zavičaj toliko menja da nikad nema i ne može biti povratka u ono što se ostavilo.
Ali Rajica Dragićević u svom zavičaju “sve prepoznaje” bostaniku, medunak, vidu, ranac, prevoje zavojcu, izvorak, pekarnicu, basamake... Jer njegovi toponimi ne žive samo u jeziku, već i u duši. On ih živi i vraća im se.
A Duša, kao kraljica svih duhovnih dobara datih nam na ovom Svetu, ponekad preživljava Migracije. I samo pomoću nje se, smatram, u svakom pesničkom sazrevanju postavlja relacija vrednovanja Putanje koju pesnik prelazi od svog mesta postanka do svake tačke njegovog napredovanja na mapi stvaranja. A na putovanja svake vrste, čoveka, ponajviše pesnika najdalje vodi Ljubav. Tajna i objavljena. Tako se kroz zavodljivost pesničkog beskraja Rajice Dragićevića, naziru vilinski bledunjavi ženski likovi, sneni, majčinski i devojački. U ovoj zbirci pesnik će nam još jednom “objaviti ljubav”, očekivaće da se “otvori knjiga posred sreće”. Pesnički-znači proročanski zabrinuće se nad tim što je pesniku dato da “tek nešto unapred sazna”. I u još jednom pesničkom beskraju on će prizvati lepotu ljubavi, onu lepotu koja “zveči, jekti, zvoni”. U prvoj zbirci “Evo moje glave” on najavljuje Dragoj svoj kret u nepoznano, najavljuje da je spremio darove. Pored njega će “promicati svet”, “trajaće glad”. U sledećoj zbirci, “U nesvesti” on će ispitivati sebe, puštati ljubav da ode od njega, poručivaće “da smo pali”, da će se sam podići iznad opasnih mesta, iznad tragike, osluškivaće majčinski, a devojački krik nad znanim zavičajnim toponimima, I dok bude “istrajavao” u sledećem pesničkom putovanju, kroz polomljene grane svog detinjstva ugledaće opet tu decu, zapravo “uvele devojčice”, vlasnice trešnjoreda. I opet, odlazak o kom intenzivno razmišlja i često njime sebe opominje, baš u toj pesmi “U vazduhu” u kom se još jednom pita “čiji li smo sada / kad smo ni tamo ni ovde”, ostavlja čitaoca upitanog da li je pesnik zaista odsustvovao iz zavičaja, da li i jednog trenutka odsustvuje u njemu poetsko mišljenje, ili on to mišljenje ŽIVI? Jer se on upravo u zbirci “Istarajavam” pita kroz stihove GDE JE MOJ DOM? Ne zavičaj, to mesto je stameno u njegovom biću, ali je pojam DOMA kolebljiv i sklizak. Pita se dok istrajava u mučkom dobu-nedobu, u razdoblju opšteg pada. Pita se to i opraštajući se od Oca, ali izdvajajući sušto zrno”kojim se svako vreme, svaka prošlost, svaka propast s večnošću veže”. I lutajući, upravo za ocem, sokakom, gluvim putem u nigdinu” pesnik se smiruje u najdubljem smislu svog TRAGANJA. Jer uočava “da dole pada svet od stakla, snoviđenja, privid, lagod, uzdignutost u kvazare”, a on ostaje zapitan da traga. Jer TRAGANJE JE PESNIČKI PUT.
Njegova briga kreće od Zavičaja i Doma, ali se negde u visu povezuje sa sudbinom svakodnevnom. Sudbinom ličnom, sudbinom Domovine i njegovih prijatelja. Jer, može li se živeti, voleti i tragati bez zapitanosti o sudbini svog roda i svog naciona? Smatram da Rajica Dragićević to ne može.Tako je i pesma “Neđeljko Bojanić” u stvari ep o herojstvu življenja i duha, a Neđeljko jedan istinski epski junak sa srcem viteza, ali ujedno i vrlo lirski, sa dušom golubijom koji mora biti i jeste primer viteštva i junaštva u svim vremenima, na svim geografskim širinama i dužinama. To ga u jednom večnom trenu, njemu na zdravlje, povezuje poetski sa još jednim junakom iz ove zbirke, a to je Džidža Rade, preplašeni mladić, jedne, tada mlade kraljivine, koju će, kako pesnik oseća “ubrzo rastrgnuti kao mladu srnu, zemlje lavovi, zemlje tigrovi i zemlje leopardi”. I njega Rajica Dragićević uspeva da ovekoveči, i upiše u veliki porodični i album poetski, onda kad već obične ljude skrha zaborav.
Tako Neđeljko Bojanić jeste Čovek koji ostaje i opstaje - ne na svom rodnom mestu, ali opstaje u svom duhovnom zavičaju doprinoseći svom narodu, snagom “graničnog kamena”, očekujući da njegova domovina, kako pesnik sluti stihom, sa sebe”pokrov zlovolje silnih strese”. Ne zamerite što ću napomenuti da sam imala to zadovoljstvo da ovog junaka upoznam i proverim snagu i istinitost pevanja. A slutnja pesnikova, započela pesmom “KAD” u zbirci “Istrajavam”, slutnja da će “kada naše izgnanstvo prestane” svako voće početi da rađa, da će se “čitati pesme stvorene u izgnanstvu”, nadam se da će se ostvariti. Jer verujem u proročansku moć poezije i maternjeg jezika kojim pesnik sudbonosno progovara. U tome smatram, i jeste opsenarska snaga nje same.
Onaj, s početka priče, sporo pisani manifest, koji Rajica Dragićević pažljivo snuje svojim iskazom, kao da dostiže svoj krešendo u Pesmi-Manifestu: “ODLAZAK”. On kroz svoje stihove Helderlinski zaključuje da “ono što traje zasnivaju pesnici” na svoj način, progovorivši opet moćnom, muzikalnom, maternjom melodijom:”kad moć postane nemoć / i iz mog oka slutnog / končić vremena kao povorka mrava / izvuče se sasvim iščili / ti kaži tu je sad je bio doći će / samo što nije / evo bili smo jesmo Bog s tobom / kako da nismo bili / kad iz toposa logosa odosa / bešumno odem/šireći lukom prema beskraju lomno krilo / ti kaži nije kakvi otišao / tu je kraj nas i u nama / jer svugde ga je u svemu živom / čak i u stvarima bilo/... Iščitavajući ove stihove ne mogu da se oduprem jezi, snazi kojom se pesnik obraća Čitaocu. Kao pojmu pamćenja. Jer mi prolazimo i odlazimo tamo gde smo se uputili u beskraj koji nas ipak sve zavodi...., ali ostaje Čitalac, taj medij koji nas oživljava i dopušta nam da trajemo mnogo duže od Života samog. A, nije li pevanje TRAJANJE??? Iako on progovara da “peva da bi zarobio trenutak”. A, šta mi, zemni imamo osim trenutka??? I onda dolazimo do momenta kada nada pronalazi stranputicu koja zaobilazi “prolaznost ljudsku”i progovara kroz onu pesnikovu: kazano ti j e / kazano nije svakom / kazano nije makar šta / kazano ti je da kažeš / da kažeš kazano!!! I time priznaje pesnik da je on samo medij nečeg moćnijeg, mudrijeg, višeg što iz njega progovara!
A, ipak, imati šta reći smatram da je povezano i sa duhovnom vertikalom koju čovek mora posedovati u sebi. Jedan tačan, emotivni kompas, koji će pokazati put sopstvenih osećanja, zrelih, prerađenih misli koje čitalac može da usvaja prepoznavajući smernice zrelog, odgovornog bića. I ako su uz to smernice predočene čitaocu maternjom melodijom, a ona je za sve nastasijevićevske podanike jarbol i mač pesničke veštine, e onda tog pesnika imamo RAŠTA IŠČITATI!!!
I dodaću: nek kaže pesnik ako ima šta! Ili nek ućuti!
Možda mi zaista moramo da nešto naučimo čitajući. I u poeziji danas često ćete uočiti slojevitosti mnoge. Kao u enciklopedijski natrpanim romanima nekog post-izma, koji dovode do smeha, suza i aplauza. Naslućujete: Iščitavale su se stranice i stranice briljantno odabranih što neobičnijih podataka o svemu i svačemu... Stari zanati, tehnički podaci, zoološka fakta, antropološke zagonetke, istorijske pikanterije, kulinarske tajne, borilačke veštine, homeopatske zavrzlame, kosmički apsurdi, meteorološke zakonitosti... Sve to vešto natrpano u ekspres lonac književnosti! Ali TO bi prepustila prozi, AKO TO TREBA DA BUDE NJENA FANTAZMA. Ali ZATO logos – ŽIVU REČ - DAJE SAMO POEZIJA.

A smatram, Rajica Dragićević može da nam tu reč uputi, da ima o čemu da progovori i kad se, kako bi on to istakao / samo koprca / , a kamo li kada se upućuje na jedno mesto gde se može da hoda samo ako ste zavičajni i pesnički gorostas/ niz padine, useke i doline/ čak i ako je pisanje samo traganje “ za oblikom jednim bez kraja”.






U Novom Sadu, 28.5.2008. Jelena Stojsavljević
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    POEZIJASCG - forum -> OSTALO Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

Skoči na:  

Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu


Powered by phpBB © 2001 phpBB Group
Prevod by CyberCom
Chronicles phpBB2 theme by
Jakob Persson (http://www.eddingschronicles.com). Stone textures by Patty Herford. .