SVETLOST 

Promiču,
deca i ljudi.
Isto ih sunce prži
i znoji leđa.
Izgled vara.

Beže,
od svojih misli.
Gube razum,
savest
i život.

To se uvek zna.
To se dobro zna.
Budućnost čeka,
Čoveka.

Nestaju ptice,
pevajući.
Mravi iskonski,
klize damarima.

Daleko je sloboda.
Vir u matici,
kamen neisklesan
u mašti.

Daleko je svetlost.
Izgled vara,
razum bledi.

Promiču,
iskre u pepeo,
zanos u dim.
Reke sve odnose.
Vir je dubok,
sve potopi.

Promiču,
deca, ljudi...
U svetlost.

© Љубодраг Обрадовић 2005