ГДЕ СИ ПОШЛА ...

Где си пошла
 без мозга у глави,
лепојко моја,
док запара улицу купа
и кад, мада смо скупа,
остајемо сами,
где си пошла
 без мозга у глави?

Зар не видиш свет око себе,
зар не видиш да птице лете?
Не, ниси ти више дете.
Зар не осећаш,
да твој живот дрема
и да ништа од њега немаш.

Где си пошла
 без мозга у глави,
девојко што волиш досаду
и да се правиш важна?
Времена сад долазе влажна
и твоје минуте,
нећу ја да губим.

А ипак те љубим,
док зној прашину купи,
на овој улици,
у мору младих и гладних.
Ипак те љубим,
девојко без мозга у глави
и хајде вечерас, заборави
те окове и ланце,
те изговоре и зле навике
и довешћу све вранце света
и кочију, да нико не смета,
док слушам твоје глупости,
о мору младих и гладних,
без мозга у глави.

Лепојко моја,
ти што волиш,
све што и ја,
ти, што док птице лете
и живот дрема,
знаш да ниси дете,
да си жена;
где си пошла,
без мозга у глави?

© Љубодраг Обрадовић