ŠETNJA

Polako raste iz dubine
osećaj i čudan i prost.
Polako klizim niz ovaj grad,
u kom sam rođen, u kom sam gost.

Osećam i mnogo i malo,
dok kiša i vetar miluju grane drvoreda.
Kad-kad bih plako,
drugi put ni do čega mi nije stalo,
samo bih da lutam i budem vedar.

Polako sve se menja,
svetla pale, svet lepši biva.
Polako propadnu sva predubeđenja,
jer srce poželi u mašti da pliva.