NEOBUZDANA ČEŽNJA

Martovskim
 svežinama nošen,
sanjam tvoj lik...
Budan sanjam,
 baladu o bregovima,
na glečeru što procvetaše,
u ove zimske dane,
kad sunce,
 nikako da grane,
pa u srcu, beda vlada.
Sanjam kosu
i smeđe oči,
sanjam dah
sreće naše.
O, kad bi mi,
 dolutala kradom,
u neko sveže sećanje
i pustila da nadom,
ojača moje strpljenje,
pa onda u čas svetao,
odlučila da cvet,
tek rascvetao,
staviš meni pod nos.
O, kad bi...
Gledam te
 nejaku i smeđu...
Slamka si na vetru,
a još uzvraćaš
pogled smelo,
 još mi se smešiš željno.
O, kad bi znala,
kako tvoj pogled teši,
i sve napukle kosti leči
i mene uzdiže
u rajske predele sreće.
O, kad bi znala,
da te sanjam,
da li bi poželela 
da u baštu
 tvog dečjeg igranja
i mene pozoveš.
Gledam te žedan,
jer potočak si vanredan,
što žuri u dolinu,
ostvlja mene i planinu,
ostavlja proplanke cvetne
i dane naše srećne,
makar u mojim snovima.
Vidim te kroz prozor,
srna si u trku,
pokretima svetliš,
duši mojoj,
što pliva u mraku,
a osmesima tešiš,
maštu nabujalu,
što te miluje,
za sve vekove,
koji doleću,
raspevani.
Milujem te očima,
kroz zamagljena stakla
i šapćem stisnutih usana:
O srećo, volim te,
dođi mi mlada.
O zvezdo, volim te,
ko lice,
raspevane ptice,
koja mi se prikrada
i koja me budi,
svakog jutra.
O srce, volim te,
ko smeh cveća
i sjaj sunca.
Volim te,
oh,
volim te...
Ti se okreneš,
reči ne saslušaš
i kao srna kreneš
u bezglavo bežanje.
Čega li se samo stidiš
i zašto glas srca svoga
ne saslušaš,
pa sebe u mašti vidiš,
zaspalu u mom zagraljaju.
 Martovskim
 svežinama nošen,
sanjam tvoj lik...