ЛЕПИ, А ТУЖНИ СТИХОВИ


Данас бих могао писати
 неке лепе,
 а тужне стихове,
Могао бих писати:
'' Волео сам да гледам њен лик,
Иако никада не држах је
 у свом наручју.''
Могао бих писати:
'' Мислим да ме је волела,
 а мислим да сам је и ја волео,
Иако никада нисам је љубио,
Јер знам да за љубав понекад
нису потребни пољупци.''

Данас бих могао писати
 неке лепе,
 а тужне стихове,
Могао бих писати:
'' У  једном дану ја сам је љубио,
 у једном дану ја лежао сам до ње,
А сјај који некад видех  у њеним очима,
Тај сјај сада гасне попут звезде
 која умире негде горе у даљинама.''

Данас бих могао писати
неке лепе а,
 тужне стихове,
Сада када знам да је немам,
Када знам да нисам је
могао сачувати,
Као ни овај кишни дан,
као ни овај кишни дан који одлази,
А како се мирити са тим да је нема,
Када погледом још је тражим,
када желим да је ту,
И  да све буде бар као некада,
 а ње сада нема.

Данас бих могао писати
 неке лепе,
 а тужне стихове,
Могао бих писати:
'' Не нисам је волео,
никада је нисам волео,
А толико сам је волео,
 а она то није ни знала,
Сада дајем је другоме,
 њени пољупци биће његови,
Њено тело, њене очи
и руке биће само његове.''

Могао бих  писати:
'' Више је не волим,
никада је више нећу волети,
А толико ћу је волети,
волети као и пре,
Због сјаја њених очију,
сјаја који припадаће само мени,
Само мени заувек,
јер никога никада тако није гледала.''
Кратак је овај дан
у коме је нисам држао у наручју,
Кратак као и љубав коју она
 носила је у срцу за мене,
А заборав,
 заборав трајаће дуго,
Али морам се помирити
да сам је изгубио,
И да ово није последња бол,
већ једна у низу,
Заробљена у неке лепе,
 а тужне стихове,
И стварно, стварно данас...

Данас ћу написати
 неке лепе,
 а тужне стихове,
Који можда њој неће рећи ништа,
 а можда њој, рећи ће све.

Зоран Матић