Светосавску повељу Културно просветне заједнице Крушевац за 2007. годину добила је Гордана Влаховић.


Гордана Влаховић

Мимо сезоне.

Хотели су затварани. Жалузине на вилама приведене окнима. Са тераса покупљене столице. Соба за издавање има али нико их не нуди. Још мање их неко тражи. Фијакеристи чекају да прође дан. Новембром посуте липе по бледим хризантемама затурених бањских башта. Мештани се прибирају да ван сезоне заварају несанице, покупе домаће абере, пресаберу учинке. Мирно, закратко. Чамотно, подуже.

Онда се појавила она. Госпођа Десанка, удова инжењера шумарског из Крагујевца, Петровића. Испред ње, између два носача, куфер. Велики, дрвен, боје као какао, са металном резом и катанцем. Тежак, чини се по посртању оних што га носе. Иза куфера, она, права, стасита, у комплету од црног броката. У ситном ходу одсјај од облих чланака, говоре мушки. Ма од шнала у штрасу, украса на ципелама, процеде женски гласови. Вез на чарапама у бордури. Дораћује се мушким очима до колена, а и више, " С можда у раду "на машнице".Сунцобран јој заклања скупљене уздахе у пунђи на белом врату. Поиграва се дрвеном дршком завршеном облом слоновом кости. Другом руком води цечкића од десетак година у 'морнар- . , ском оделу и лакованим ципелама. Оставља миришљави траг мошуса целом променадом, и замакне ка Чајкином брду, У кућу коју ће назвати "Мој мир".

Сезона у Бањи прошла је. У трену, сезона је постала непотребна. Сваког дана у преподневним сатима нова станарка виле "Мој мир" прошета до топле воде, са трагом мошуса за собом. За тамним, опојним, тешким мирисом, на одстојању, и као случајно, бањски докоњаци, радозналци, осведочени љубавници као, Заим ефендије као, са шеширима на готов с, са неисказаним благословом њој, што у заметку уби чамотињу. Иза витражица на прозорима прате очи жељно, злурадо, усхићено, завидљиво. Црне комаде чипке на хаљини од жоржет свиле, тамни шешир закачен иглом од ћилибара, Мараму око врата, крајева спојених медаљоном. Торбицу у истој боји. Таласање и извијање. Као да је једна једина, а опет себи довољна.

Нагађања, Што баш у Бању? Крије она нешто. Која удовица?! Види је како се увија. Дете! Па дете може и неудата, колико ја знам. А паре за послугу и вилу, и ону свилу на њој, одакле то удовици?! Сина вратила У интернат, је л'? Мора женска да буде мирна. Боље јој да мирује, но да је ми смирујемо. А јеси ли чула за онај њен куфер? Држи га под кључем. Шта ли је у њему? Питај Олгу, иде код ње да ради.

Олга не воли да прича. Она сваког другог јутра одлази у вилу "Мој мир". Набавља, чисти. Помаже госпођи да се дотера за излазак. Меси колаче. Цела улица мирише на ванилице. (Од госпође све мирише). Дели их деци из улице. Госпођа тако 'оће. Брише прашину са куфера. Глади га просто, ко чељаде. Госпођа је гледа док то ради, осмехнутим очима, као какао. Олга је добила мараму од госпође. Обрубљену срмом. Не носи је. На госпођино зашто, одговара: нико у крају није умро већ седам месеци. Немам прилике. А можда одем до учитеља. Да питам за дете. Ма јок због детета. Дете добро, ал' марама hути. Госпођа се смеје оним својим као какао очима. Олга мазно прелази руком преко куфера, постиђена од толико речи.

Зима је измицала. Госпођа Десанка позвана је у кућу Марића, на чај. Зорка Марићева, из имувне грађанске куће, уважена и доказана удовица. Воли љубавне романе у наставцима, из "Политике" и ситан вез покрстицом. Воли свог сина Јоцу, вечитог студента медицине. Бечког. Најлепша ливада отишла на бечко студирање, незавршено. И не зна се кад ће, Али, она га воли, и није јој жао. Добро, и ћерку има. Плаћала јој учитеља клавира. Учила је фином понашању. Кћер слабо схватала, и са учитељем понављала етиде, чешће но што фино понашање налаже. Онда се је удала за бањског доктора. Воли удовица Марићка и да удари по носу Бањчанке. Зато зове младу жену из виле "Мој мир" на чај и ситне колаче, у пет поподне. Сад је као наша, каже себи Олга, а мене је богме, од почетка.

Ионако је сезона на помолу. Велико спремање, излагање пролеhном сунцу. Болни, залудни, заморени, докони, за забаву спремни, прељуба жељни, свакакви, приливају се у бањске паркове. Променада у осмесима, потпетицама, голим мишицама, дечјем цикоту, жубору, жамору, крцкању, по којем уздаху. Нуди се, огледа, звера, развлачи, дремка, добацује, презриво одмахује. Заобилази, гурка, уштине, руку је, облизује, пролази кроз ништа. Виво, виво!

Оно што је наше, овдашње, гура се у страну. Само Олга види. И само она хаје. Госпођа копни. Госпођу једе нека мука. Госпође нема у недељу. Комад папира. Куфер је твој. Нема ме. Кључ у катанцу.

Чекање, данима. Да се гласне. Да се врати. Да се мртва окаже. Ни привид магле од ње. Само куфер у вили "Мој мир" коју мора да испразни. Одлаже тренутак подизања поклопца. Душу ли чува у њему? Преноси га у своју кућу, у угао гостинске собе. Избрише прашину, откључа катанац, овај се поломи. Иза поклопца затрепти отсјај бившег живота. Либаде у љубичастом плишу, опточено срмом. Кошуља од српског платна извезена златном жицом. Медаљон овални, у филиграну, уоквирује лице дечака смеђег погледа. Јутано јастуче цветних мотива, везено вуницом. Икона Светог Луке умотана у велики плави столњак. Десетак сребрњака. Роман у наставцима "Расути ћердан". Албум са неколико фотографија. Полупразан. Млада жена у кошуљи од српског платна са високим господином у шеширу. Она са бебом у " наручјУ, наслоњена на јутано јастуче, Њих троје у пози благе осмехнутости. На самом дну, депеша нека, Олги неразумљива. Госпођа Марићка јој растумачила, са швапског. Из Швајцарске. Госпођо Петровић, са жаљењем јављамо да Је вашем сину стање погоршано. Пожељно би било да преостале дане проведете са њим. Доктор тај и тај. Неки санаторијум. Јевтика, мора да је, каже Олга.

Сезона пролази. Бања се враћа нагађању. Нагађа, па престане. Куфер у гостинској соби, У ћошку, Чека да Олгино усвојено дете порасте. Ћерка.

                Сасвим мимо сезоне

Сезам се отворио на њен петнаести рођендан. На истом месту (годинама), избледео, са металном резом и по­квареним катанцем без кључа. Тај не сандук (за дрва, брашно и алат). Тај не ковчег, туђе и хладно. Него саучеснички, привржено, баба Десин куфер. Ћилими и славски столњаци извучени. Потпуно разочаравајуhи остатак. Зар за ово, оно силно прида­вање важности, облетање и снeбивљиво додиривање? И погледи заустављања од Олге нане: дете, не дирај. И очи госпође са фотографије на зиду, изнад, у нијанси боје куфера. и оно укопавање на месту. 3абленутост у смеђу тугу њихових зеница. И силно чуђење што ту госпу повезују са нареченом власницом, баба Десом. Готово обмануто претура и пита: само то. Неиспуњен албум, фили­грански медаљон са дечкиhем озбиљних очију, неки роман у наставцима, календар из 1939. са сликом кнеза Павла, однекуд склоњеи. Било је места и за њу. Да слаже и одлаже. Једно по једно. Да затвори. И оде.

Није Отмена госпа прохујалог доба. То са отменошhу нема много везе. Доба јесте разгажено, разнето, смешно-тужно, расточено. Погрешни кораци враћања. Трага и не налази. Ни затечени календар са сликом пра­вог принца, бледог и далеког, и лепог у самотној и пустој сети високе намесничке столице. Подвијену страну календара за седми месец светоилински. Цртеже у заглављу: старог пророка у кочији и два крилата белца, лава у златном кругу са гривом од седам олујних ветрова. Идилу са стрњишта са уморним момком и женском обести над њим што ликује. Јули. Српањ. Стари датуми, православни. Нови, римокатолички. Збуњујуhе поделе за младу главу, са мишљу о једном Богу. Кратак типик за 1939. нејасан, тада. Поучно-забавни део. Химна коју учи напамет а не сме да каже. Ућуткују је. А лепа песма. Боже правде, али у себи. Па неке приче, први пут чула (много тога први пут). Јанко Веселиновиh, Светолик Ранковић, Григориј е Божовиh. Нека прича оПери Сегединцу, поцепан крај. Данима са Пером спасава ње­гову Јелену. Од тада свакој књизи прво погледа задњу страну. После листања, враћање на почетак. Високо чело правог принца, Један глед, и одлагање у куфер.

Тражи први прочитани љубавни роман. Из Политике, у наставцима, "Расути ћердан". Да се утопиш у сузама. Због растанака и састанака. Што се воле и што им не дају. Што су туђим неваљалствима ускраhени. И што су у блаженом стиску спојени. Исплаче се, за сваки случај.

Филмски свет, купован од џепарца за доручак. Часопис за сневање. Лепи, славни, богати, забавни, луцкасти, бурна живота, мислила је. Прикачена цедуља за насловну страну, уз лабуђи врат Одри Хепберн. Требају ми паре. За дедине наочаре. За мамин е руке. За неспособну сестру. За фармерке брату, оригинал, бар једном. Да тати покажем ... Хтела бих, бре, да имам паре ... Брат нашао и дописао: јебеш паре, живела љубав.

Где су примерци "Америчког пре­гледа"? Часописа америчке пропа­ганде, шта ли. Онда, то је била Америка филмског света. Питали је: знају ти адресу, како' су те нашли. Ја сам њих. Писала им. То је буржоаска пропаганда. Дајем оглас: мењам про­летерско порекло за буржујске новине. Говорили јој: ухапсиће те. Није разумела. И није се уплашила. Зато ваљда што није разумела.

Читаве топке филмских плаката. Посебно Џими Дин, бунтовник без разлога, кобајаги. И Марлон Брандо у Младим лавовима. Немци су окупатори. Немце тамане партизани. Мрзи Немце иако их пише великим словом. Али Брандо игра Немца. И он је једи­ни Немац кога воли. Тада. Сећа се тачно где је оставила своје прве синглице (Реј Чарлса, Чаби Чекера). И како је до њих дошла. Шљакање за распуст. у стајање у зору. Четири километра у једном правцу. Три ме­сеца, и први грамофон. Let's twist again! Опет, до даске.

Коверат и папирићи из школских клупа. Дописивања док се амебе деле, или Миленко Стојковић убија Турке. Читај Тркаче оловних ногу. Иста си Гвин Френч, једва чекаш да изгубиш невиност, само не знаш с ким, добро дете. Влада. Каква колена има ова историчарка. Славко. Када ти одеш умрет ће птица Камао... Одакле му ово? Нико за њом није умро, зна. Можда је неко због ње минут живео, теши се. Сложила је и приче Џека Лондона "Жудња за животом", бале­танке са прве журке, црни џемпер излизаних лактова а ла Жилијет Греко. Разгледнице из Палерма, сабирног логора одбеглих трагача за добром земљом. Разгледнице једног од одбеглих који се никад није вратио. Прогутао га тамо неки Кливленд или Детроит. Да пише херц-роман, поменула би и дневнике и лексиконе.

Трага и не налази. У куферу Ништа. Празан, чека неког трећег, да привидима испуни мукле ћошкове. Док Десанку, и Олгу, и њу, и њу, заве­јавају, како рече рокер ,снегови и шаш'

Гордана Влаховић
из књиге *НА ЛИЦИМА ОЧИ*

Gordana Vlahović