|
|
POSETIOCI SAJTA POEZIJASCG |
|
|
Imali smo 23477838 pregledanih strana od 10.08.2005. |
|
 [ ]
|
|
KAKO SE REGISTROVATI?
Kao registrovan korisnik imate neke prednosti, na primer: menjanje tema, davanje komentara pod vašim imenom, aktivan rad na forumu i pre svega slanje vaših radova za objavljivanje na ovom sajtu na linku Pošaljite pesmu. |
|
СЛАВКО ПРШИЋ
Треботин,
28.12.1967. године
ТРЕБОТИН И СРБИЈА
- изводи из историје
Српска села су 1830.
године
остала без
Турских ага
који су
од народа
убирали
царски
данак у
новцу и
од сваког
берићета десетак.
Са
агама су отишле
и субаше са
наоружаним
сејменима...
Прочитајте
цео текст
|
|
PesmeGodinesastarimFlesObjektom
|
|  |
SVETOSAVSKU POVELJU za 2007.g dobila Gordana Vlahović
Postavljeno - 07. February 2008. g. @ 22:00:35 CET od ljuba-trebotin
|
|
Svetosavska Povelja - Gordana Vlahović
Светосавску повељу Културно просветне заједнице Крушевац за
2007. годину добила је Гордана Влаховић.

Гордана Влаховић
Година
и место рођења још непромењени ( 1946. на Огњену Марију, село Руђинци
код Врњачке Бање ). Место боравка старо и стално ( Крушевац ). Хлеб
насушни обезбеђује професорским послом. Записи и Прикази у књижевној
периодици. Књига кратких прича * НА ИВИЦИ СНА* ( Багдала 2002 ) и *НА
ЛИЦИМА ОЧИ* ( Багдала 2004 ).
ДЕСАНКИН КУФЕР
Мимо сезоне.
Хотели су затварани. Жалузине на вилама приведене окнима.
Са тераса покупљене столице. Соба за издавање има али нико их не нуди.
Још мање их неко тражи. Фијакеристи чекају да прође дан. Новембром
посуте липе по бледим хризантемама затурених бањских башта. Мештани се
прибирају да ван сезоне заварају несанице, покупе домаће абере,
пресаберу учинке. Мирно, закратко. Чамотно, подуже.
Онда се појавила она. Госпођа Десанка, удова инжењера шумарског из
Крагујевца, Петровића. Испред ње, између два носача, куфер. Велики,
дрвен, боје као какао, са металном резом и катанцем. Тежак, чини се по
посртању оних што га носе. Иза куфера, она, права, стасита, у комплету
од црног броката. У ситном ходу одсјај од облих чланака, говоре мушки.
Ма од шнала у штрасу, украса на ципелама, процеде женски гласови. Вез
на чарапама у бордури. Дораћује се мушким очима до колена, а и више, "
С можда у раду "на машнице".Сунцобран јој заклања скупљене уздахе у
пунђи на белом врату. Поиграва се дрвеном дршком завршеном
облом слоновом кости. Другом руком води цечкића од десетак година у
'морнар- . , ском оделу и лакованим ципелама. Оставља миришљави траг
мошуса целом променадом, и замакне ка Чајкином брду, У кућу коју ће
назвати "Мој мир".
Сезона у Бањи прошла је. У трену, сезона је постала непотребна. Сваког
дана у преподневним сатима нова станарка виле "Мој мир" прошета до
топле воде, са трагом мошуса за собом. За тамним, опојним, тешким
мирисом, на одстојању, и као случајно, бањски докоњаци, радозналци,
осведочени љубавници као, Заим ефендије као, са шеширима на готов с, са
неисказаним благословом њој, што у заметку уби чамотињу. Иза витражица
на прозорима прате очи жељно, злурадо, усхићено, завидљиво. Црне комаде
чипке на хаљини од жоржет свиле, тамни шешир закачен иглом од ћилибара,
Мараму око врата, крајева спојених медаљоном. Торбицу у истој боји.
Таласање и извијање. Као да је једна једина, а опет себи довољна.
Нагађања, Што баш у Бању? Крије она нешто. Која удовица?! Види је како
се увија. Дете! Па дете може и неудата, колико ја знам. А паре за
послугу и вилу, и ону свилу на њој, одакле то удовици?! Сина вратила У
интернат, је л'? Мора женска да буде мирна. Боље јој да мирује, но да
је ми смирујемо. А јеси ли чула за онај њен куфер? Држи га под кључем.
Шта ли је у њему? Питај Олгу, иде код ње да ради.
Олга не воли да прича. Она сваког другог јутра одлази у вилу "Мој мир".
Набавља, чисти. Помаже госпођи да се дотера за излазак. Меси колаче.
Цела улица мирише на ванилице. (Од госпође све мирише). Дели их деци из
улице. Госпођа тако 'оће. Брише прашину са куфера. Глади га просто, ко
чељаде. Госпођа је гледа док то ради, осмехнутим очима, као какао. Олга
је добила мараму од госпође. Обрубљену срмом. Не носи је. На госпођино
зашто, одговара: нико у крају није умро већ седам месеци. Немам
прилике. А можда одем до учитеља. Да питам за дете. Ма јок због детета.
Дете добро, ал' марама hути. Госпођа се смеје оним својим као какао
очима. Олга мазно прелази руком преко куфера, постиђена од толико речи.
Зима је измицала. Госпођа Десанка позвана је у кућу Марића, на чај.
Зорка Марићева, из имувне грађанске куће, уважена и доказана удовица.
Воли љубавне романе у наставцима, из "Политике" и ситан вез
покрстицом. Воли свог сина Јоцу, вечитог студента медицине. Бечког.
Најлепша ливада отишла на бечко студирање, незавршено. И не зна се кад
ће, Али, она га воли, и није јој жао. Добро, и ћерку има. Плаћала јој
учитеља клавира. Учила је фином понашању. Кћер слабо схватала, и са
учитељем понављала етиде, чешће но што фино понашање налаже. Онда се је
удала за бањског доктора. Воли удовица Марићка и да удари по носу
Бањчанке. Зато зове младу жену из виле "Мој мир" на чај и ситне колаче,
у пет поподне. Сад је као наша, каже себи Олга, а мене је богме, од
почетка.
Ионако је сезона на помолу. Велико спремање, излагање пролеhном сунцу.
Болни, залудни, заморени, докони, за забаву спремни, прељуба жељни,
свакакви, приливају се у бањске паркове. Променада у осмесима,
потпетицама, голим мишицама, дечјем цикоту, жубору, жамору, крцкању, по
којем уздаху. Нуди се, огледа, звера, развлачи, дремка, добацује,
презриво одмахује. Заобилази, гурка, уштине, руку је, облизује, пролази
кроз ништа. Виво, виво!
Оно што је наше, овдашње, гура се у страну. Само Олга види. И само она
хаје. Госпођа копни. Госпођу једе нека мука. Госпође нема у недељу.
Комад папира. Куфер је твој. Нема ме. Кључ у катанцу.
Чекање, данима. Да се гласне. Да се врати. Да се мртва окаже. Ни привид
магле од ње. Само куфер у вили "Мој мир" коју мора да испразни. Одлаже
тренутак подизања поклопца. Душу ли чува у њему? Преноси га у своју
кућу, у угао гостинске собе. Избрише прашину, откључа катанац, овај се
поломи. Иза поклопца затрепти отсјај бившег живота. Либаде у љубичастом
плишу, опточено срмом. Кошуља од српског платна извезена златном жицом.
Медаљон овални, у филиграну, уоквирује лице дечака смеђег погледа.
Јутано јастуче цветних мотива, везено вуницом. Икона Светог Луке
умотана у велики плави столњак. Десетак сребрњака. Роман у наставцима
"Расути ћердан". Албум са неколико фотографија. Полупразан. Млада жена
у кошуљи од српског платна са високим господином у шеширу. Она са
бебом у " наручјУ, наслоњена на јутано јастуче, Њих троје у пози
благе осмехнутости. На самом дну, депеша нека, Олги неразумљива.
Госпођа Марићка јој растумачила, са швапског. Из Швајцарске. Госпођо
Петровић, са жаљењем јављамо да Је вашем сину стање погоршано. Пожељно
би било да преостале дане проведете са њим. Доктор тај и тај. Неки
санаторијум. Јевтика, мора да је, каже Олга.
Сезона пролази. Бања се враћа нагађању. Нагађа, па престане. Куфер у
гостинској соби, У ћошку, Чека да Олгино усвојено дете порасте. Ћерка.
Сасвим мимо сезоне
Сезам се отворио на њен петнаести рођендан. На истом месту (годинама),
избледео, са металном резом и поквареним катанцем без кључа. Тај не
сандук (за дрва, брашно и алат). Тај не ковчег, туђе и хладно. Него
саучеснички, привржено, баба Десин куфер. Ћилими и славски столњаци
извучени. Потпуно разочаравајуhи остатак. Зар за ово, оно силно
придавање важности, облетање и снeбивљиво додиривање? И погледи
заустављања од Олге нане: дете, не дирај. И очи госпође са фотографије
на зиду, изнад, у нијанси боје куфера. и оно укопавање на месту.
3абленутост у смеђу тугу њихових зеница. И силно чуђење што ту госпу
повезују са нареченом власницом, баба Десом. Готово обмануто претура и
пита: само то. Неиспуњен албум, филигрански медаљон са дечкиhем
озбиљних очију, неки роман у наставцима, календар из 1939. са сликом кнеза Павла,
однекуд склоњеи. Било је места и за њу. Да слаже и одлаже. Једно по
једно. Да затвори. И оде.
Није Отмена госпа прохујалог доба. То са
отменошhу нема много везе. Доба јесте разгажено, разнето, смешно-тужно,
расточено. Погрешни кораци враћања. Трага и не налази. Ни затечени
календар са сликом правог принца, бледог и далеког, и лепог у самотној
и пустој сети високе намесничке столице. Подвијену страну календара за
седми месец светоилински. Цртеже у заглављу: старог пророка у кочији и
два крилата белца, лава у златном кругу са гривом од седам олујних
ветрова. Идилу са стрњишта са уморним момком и женском обести над њим
што ликује. Јули. Српањ. Стари датуми, православни. Нови,
римокатолички. Збуњујуhе поделе за младу главу, са мишљу о једном Богу.
Кратак типик за 1939. нејасан, тада. Поучно-забавни део. Химна коју учи
напамет а не сме да каже. Ућуткују је. А лепа песма. Боже правде, али у
себи. Па неке приче, први пут чула (много тога први пут). Јанко
Веселиновиh, Светолик Ранковић, Григориј е Божовиh. Нека прича оПери
Сегединцу, поцепан крај. Данима са Пером спасава његову Јелену. Од
тада свакој књизи прво погледа задњу страну. После листања, враћање на
почетак. Високо чело правог принца, Један глед, и одлагање у куфер.
Тражи први прочитани љубавни роман. Из Политике, у наставцима, "Расути
ћердан". Да се утопиш у сузама. Због растанака и састанака. Што се воле
и што им не дају. Што су туђим неваљалствима ускраhени. И што су у
блаженом стиску спојени. Исплаче се, за сваки случај.
Филмски свет,
купован од џепарца за доручак. Часопис за сневање. Лепи, славни,
богати, забавни, луцкасти, бурна живота, мислила је. Прикачена цедуља
за насловну страну, уз лабуђи врат Одри Хепберн. Требају ми паре. За
дедине наочаре. За мамин е руке. За неспособну сестру. За фармерке
брату, оригинал, бар једном. Да тати покажем ... Хтела бих, бре, да
имам паре ... Брат нашао и дописао: јебеш паре, живела љубав.
Где су
примерци "Америчког прегледа"? Часописа америчке пропаганде, шта ли.
Онда, то је била Америка филмског света. Питали је: знају ти адресу,
како' су те нашли. Ја сам њих. Писала им. То је буржоаска пропаганда.
Дајем оглас: мењам пролетерско порекло за буржујске новине. Говорили
јој: ухапсиће те. Није разумела. И није се уплашила. Зато ваљда што
није разумела.
Читаве топке филмских плаката. Посебно Џими Дин,
бунтовник без разлога, кобајаги. И Марлон Брандо у Младим лавовима.
Немци су окупатори. Немце тамане партизани. Мрзи Немце иако их пише
великим словом. Али Брандо игра Немца. И он је једини Немац кога воли.
Тада. Сећа се тачно где је оставила своје прве синглице (Реј Чарлса,
Чаби Чекера). И како је до њих дошла. Шљакање за распуст. у стајање у
зору. Четири километра у једном правцу. Три месеца, и први грамофон.
Let's twist again! Опет, до даске.
Коверат и папирићи из школских
клупа. Дописивања док се амебе деле, или Миленко Стојковић убија Турке.
Читај Тркаче оловних ногу. Иста си Гвин Френч, једва чекаш да изгубиш
невиност, само не знаш с ким, добро дете. Влада. Каква колена има ова
историчарка. Славко. Када ти одеш умрет ће птица Камао... Одакле му
ово? Нико за њом није умро, зна. Можда је неко због ње минут живео,
теши се. Сложила је и приче Џека Лондона "Жудња за животом", балетанке
са прве журке, црни џемпер излизаних лактова а ла Жилијет Греко.
Разгледнице из Палерма, сабирног логора одбеглих трагача за добром
земљом. Разгледнице једног од одбеглих који се никад није вратио.
Прогутао га тамо неки Кливленд или Детроит. Да пише херц-роман,
поменула би и дневнике и лексиконе.
Трага и не налази. У куферу Ништа.
Празан, чека неког трећег, да привидима испуни мукле ћошкове. Док
Десанку, и Олгу, и њу, и њу, завејавају, како рече рокер ,снегови и
шаш'
Гордана Влаховић
из књиге *НА ЛИЦИМА ОЧИ*
OBRAZLOŽENJE
SAVETA ZA DODELU SVETOSAVSKE POVELJE
Sveti Sava - Rad
Dijane Obradović
Na
sednici Saveta za dodelu Svetosavske Povelje održane dana 27. 12. 2007.
god. kojoj su prisustvovali članovi:
Gorana Mladenović, urednik Dopisništva RTS-a Kruševac i predsednik
Saveta,
Stana Petrović Marković, profesor srpskog jezika i književnosti,
Svetlana Djurdjevic, upravnik Kulturno prosvetne zajednice Kruševac,
Dragi Veškovac, starešina crkve Lazarica i
Nemanja Moskovljević, nečelnik Opštinske uprave, doneta je JEDNOGLASNA
odluka da ovogodišnji dobitnik navedene nagrade bude GORDANA VLAHOVIĆ,
profesor srpskog jezika i književnosti iz Kruševca, a na predlog
kolektiva Ekonomsko –trgovinske škole u Kruševcu.
Imajući u vidu celokupan rad dobitnice Svetosavske Povelje i njen
doprinos kako kulturi ovog grada, tako i ostalih sfera našeg društva,
kao i činjenicu da je književnica i član Udruženja književnika Srbije,
clan kruševackog Književnog kluba “Bagdala”, Ekološkog pokreta “Bela
Breza” i saradnik Društva za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova
od 1914. do 1918, godine.
Gospodja Gordana Vlahovic, tokom karijere koja jos uvek traje, bila je
direktor Ekonomsko - trgovinske škole koja je u vreme njenog mandata
odlikovana Ordenom rada sa srebrnim vencem. Uspešno kreira i realizuje
mnoge manifestacije vezane za kulturni život našeg grada. Saradnik je
Kruševackog pozorišta, Narodne biblioteke i Kulturnog centra Kruševac.
Predsednik
saveta
Gordana Mladenović
IZ BESEDE
PRI URUČIVANJU
SVETOSAVSKE POVELJE
Poštovani
oci, dame i gospodo, dragi projatelji
Večeras je moja radost neizmerna, a reči, kojima obično dosta dobro
vladam, čine mi se nedovoljne i blede, da tu radost iskažu. Večeras dok
primam Svetosavsku povelju, prisećam se reči velikog župana, gospodara
Srpskog, Nemanje, upućenih mladiću krasne pojave i blagorodne naravi,
svome najmladjem sinu: *Prvo hodi svojim nogama i puteve svoje
ispravljaj. Ne sklanjaj se nadesno, ni nalevo, jer puteve one s desna
zna bog, a razvraćeni su oni s leva.* U mojoj svesti i emocijama
prisutan je sjajni lik onoga koji je puteve očeve sačuvao i bio uteha i
čuvar starosti očeve, velikodušan u praštanju, mudar u pouci, pouzdan i
čvrst u veri, nadahnut ljubavlju prema čoveku.
Ako je procenjeno da je dodela Svetosavske povelje kruna moga rada na
Savinom putu znanja, istine, pravde, na putu odvajanja dobra od zla,
moje je zadovoljstvo neizrecivo, mada ne treba zaboraviti nikad Savine
reči o sebi *nedostojnom*, a u težnji ka postizanju sklada izmedju
ovozemaljskog i božanskog.
No, kao što ni knjige koje pišemo, ni druga dela koja stvaramo ne
nastaju sama od sebe, no se u njih slivaju sva iskustva predjašnjeg
života, ljudi, predeli, bilja, snegovi, sve priče, sva imena sa rafova
biblioteka koja su davnašnji i dokazani prijatelji, zvuci i slike
svesti i podsvesti, likovi detinjstva, tako i za dodelu ovog sjajnog
priznanja dugujem:
- onim likovima i pojavama sokaka moga detinjstva, negde na medji
izmedju Vrnjaca i Rudjinaca, pre svega mome dedi Branku i majci Nadi,
- svojim profesorima književnosti,
- svom dragom kolektivu Ekonomske škole u kome je veoma dugo vladala
stvaralačka i podsticajna atmosvera i duh uzajamnosti, posebno aktivu
profesara književnosti i srpskog jezika u kojima sam imala sjajne
saradnike i svim onim mladim ljudima u nebrojnim odeljenjima i
učionicama koji su mi pružali radost u radu.
Zahvaljujući članovima Saveta KPZ koji su u mom radu prepoznali
vrednosti koje treba nagraditi ovim visokim priznanjem.
I na kraju, zahvalnost dugujem svojoj ničim uporedivij porodici koja me
je hrabrila, pomagala, a kad je trebalo i dobronamerno kritikovala.
Počastvovana sam Svetosavskom poveljom. Hvala.
Gordana Vlahović
|
| |
|
Prosečna ocena: 4.75 Glasova: 4

|
|
Slična tema
 |
|
Komentari nisu dozvoljeni za goste! Ukoliko želite da postavite svoj komentar registrujte se |
|
Re: SVETOSAVSKU POVELJA za 2007.g dobila Gordana Vlahović (Ocena: 1) od Nikic na - 07. February 2008. g. @ 22:36:17 CET (Info o korisniku | Pošalji poruku) | Bozanstveno! |
|
|
Re: SVETOSAVSKU POVELJU za 2007.g dobila Gordana Vlahović (Ocena: 1) od ljuba-trebotin na - 09. February 2008. g. @ 23:47:30 CET (Info o korisniku | Pošalji poruku | Dnevnik) http://www.poezijascg.com | Moram priznati, uvek sam skeptik kada su u pitanju nagrade koje se dodeljuju u raznim prilikama, raznim umetnicima, koji su već u poodmalim godinama (kao da ja nisam - u poodmaklim godinama), ali ovom prilikom sam, na moju sreću bio na krivom tragu.
Naime književni rad profesorke Gordane Vlahović mi se zaista dopao, jer u sebi nosi, ono nešto, što ga izdvaja od prosečnosti i uznosi u vrhove namenjene pravim majstorima reči.
Ona nam na jedan suptilan, a nenametljiv način, kazuje istinu da se život sastoji iz raznih slika i slučajeva, koji su tu pored nas, a koje ne primećujemo, zainteresovani samo za trač.
A lepote su svud oko nas, treba ih samo udahnuti, sa jutarnjom kafom i prisvojiti za čitav život. Knjiga *NA LICIMA OČI* Goradne Vlahović je jedan od tih bisera, koje zamalo da propustim, da uvrstim u svoju zbirku saznanja.
I kao što reče moj profesor Srpskog Marić (koga smo zvali G...ko )dajući keca mom drugu Grubač Bratislavu ( sada doktoru biologije) koji je kritiku pismenog sastava iz lektire druga iz razreda otpočeo rečenicom: "Jeste da nisam pročitao roman *Gorski Car*, ali mi se ne dopada, kako je to opisao...", niko nema prava da bilo šta kaže, a ni pomisli, o stvaralaštvu drugih, dok se lično ne uveri u uputi u to stvaralaštvo !
Dakle, Svetosavska povelja je samo mali znak priznanja za neponovljivo stvaralaštvo Gordane Vlahović!
Ljuba Obradović
|
|
|
|
|