TI, JA, ČARI I VATRENA KOPITA


Da smo se, kojim slučajem,
 u tunelu koji sakriva
uzglavlja mirisna,
 ponekad gujasta, mimoišli,
u lice bi nam se unela ona,
 iz aorista porodjena radnja,
krinova sa padine ludih slikara,
koji su već izdavna,
 za nama išli.

Jakovu koji je imao devet sinova,
uvek su najmladji bili slabost,
pa bi tako ti i ja oprostili jedno drugom,
svaki bogovetni, proćerdani dan;
ja, pod krinolinom raskošnih razdoblja
 u iskustvu maleni gost;
ti, pod kulom praktičnosti i preduzimljivosti,
 moj svetlonosac i most.

Morala bi biti to neka raskošna,
srećna, ruska, makar
i poslednja bajka na svetu;
I da smo se ti i ja rodili baš,
 baš u kosmičkom jajetu
 pod pragom tajne feniksa,
žile bi nam kucale "boeme",
sa tobom i sa mnom u kvartetu,
čari i vatrena kopita
 ispijali bi u zdravlje,
 svo naše zaludno vreme.

Da smo se kojim slučajem
i sudarili u ratu svetova jednoga dana,
vezali bi se snopljem u polju
 i zapovedali jedno drugom
ludo, zadihano, glupo.
Ja bih te slušala,
 kao školjku sa Pacifika
 zatrovana i začarana,
radjala bih ti Sunca i bekrijala;
sa tragovima bića
i deset zdravomaria.

A mogli smo mi biti ,
u nekoj pustahijskoj ujdurmi,
 Maršalov plan
i do kraja što odvojevano nije,
 vojevali bi, vojevali...
Ovaj zabezeknuti glas,
 bezbrojnih pitanja, koji nas preklinje,
ne bi nam bio potreban,
ispod zvezdanih senika,
lovora, magle i darovanih žita,
jer bi dali,
dali bi i docrtali,
nikada ne računajući ništa
osim noći koja nas obožava,
čari i vatrenih kopita....

(C) Svetlana Poljak