ТЕБИ

Звали су те и курвом и светицом,
Звали су те када су ноћи падале,
У времену када су животи бежали,
Некуда сред улица мокрих од киша,
Са топлим ветровима који су миловали,
Углачане плочнике чежње.

Да, звали су те курвом и светицом,
А ја, ја звао сам те једним обичним именом,
Именом курве и светице,
Док је ветар шапутао глупе тајне времена.

Звали су те курвом и светицом,
У једном проллећу, лету, једној јесени, зими,
Која се јављала са хладним ветром севера,
Који је говорио, шапатом, о нама.

Звали су те и курвом и светицом,
Док су кише постајале снегови,
А снегови, кише пролећа,
Звали су те и ја сам те звао,
И курвом и светицом обичног имена,
Имена које сам волео,
У времену које је долазило.

И пролазило је,
Време које је живело, време које је умирало,
Ту крај нас, у погашеним светлима града,
У јутру које је немо стајало на раскршћу,
Првог погледа, лица, онога који се памти,
Јер, украшено је било осмехом,
Оним најлепшим а тако обичним.

А ти, коју су звали и курвом и светицом,
Ти коју сам ја звао обичним именом,
Курве и светице, ти си волела,
Један давни додир усана,
Склопљен у твојој коси,
У којој је спавао мирис мајског сунца,
Помешам у капима кише на мојим длановима.

Да, звали су те курвом и светицом,
У ноћима док си бежала,
Тражила судбину која је лебдела,
На твојим склопљеним уснама,
У шуму ноћи у којој сам сањао додире,
Које је месец скривао звездама,
Безименим шапатом сна, који није долазио,
Који те није доносио.

Да, звали су те и курвом и светицом,
Док су ти шаптали неке спутане речи љубави,
Речи која нису писала јутра,
Речи које се заборављају,
У корацима који су те водили,
Моме узглављу светла и таме.

Звали су те курвом и светицом,
И чекали љубав коју ниси давала,
Љубав коју си чувала за једну ноћ,
Обечану једном, на мојим грудима,
У некој поноћи док сам љубио усне,
Тек пробуђене праменом јутарњих магли.

Звали су те, звали и курву и светицу,
Која је љубила један заборављени сан,
Сан девојке, сан тек рођене жене,
Коју су звали,
Девојке и жене,
Која им није више долазила,
Девојке и жене која је остала у моме срцу,
На моме узглављу сна, сада и заувек,
На грудима на којима је спавала, најмирнијим сном анђела,
У времену љубави, које је долазило и пролазило,
Крај нас, ношено звуком мокрог плочника снова,
И тек рођене јаве.

Зоран Матић