PROMRZLINE


Neke su se noći mrštile
danima što dolaze
a neki su dani prkosili
mesecu što vedri noć.
Severac je ledio ledinu
dok su potkovana kopita
gazila promrzlu slamu.

Prštale su pahulje
 sa svih strana
i srebrno bojile vidik
a tamo, za vidikom,
za prosulim granjem po stazi
odavno strulilog lišća
nestalog u svom tom brlogu
gubile su se i senke i uzdasi,
nestajali snovi u jednom trenu.

Kada bih rekao
da je sve tiho umiralo
ne bih tada čuo svu tu tišinu.
Mislio sam da je tišina večna,
ali ona je samo tren
u kome ne čujeш sebe,
ne чuješ glas svoga srca
i ne vidiš noć,
noć u kojojh sam jednom zaspao
i nisam čuo kako me zoveš.

 Taj poziv je odneo večernji vetar
i rasuo po polju umrlih želja.

(C) Zaviša Koprivica