МОЛИТВА


Ово људско страдно бивствовање,
Кошмарни је санак изгнаника,
Јаук слаби из мрачног тартара
Удављен у рику поднебесја.
Сужњи жилом праоца сапети
На размеђи дана и бездана,
Нишчи духом пут до Луче траже.

А Ти си нам премудри Владико
Светим стихом Небо отворио
И открио највиша тајинства.
Вишњим си нас знањем оружао
Да из гроба смрадног устанемо,
Богомрског, гордог нечовјештва.
Војинствени геније пламени;
Залуд си нас глуве дозивао,
Залуд сл`јепим очи отварао,
Боље да се нијесмо рађали
Кад ђаволу душе обештасмо
И његовим злобним легијама,
Занавјек им ками у вилице!

Аманет си залуд оставио:
Олтар прави на камен крвави
У амбис смо бездани сурвали
Душегубног својега безумља.
Сва очинска завјештања Твоја.
Безгажђем смо срамним погазили
Пут што си нам за спас душа утро.
Сумасилазушчи тумарамо
Неспознатом стазом погибељи
Ка чељусти змији преисподњој,
Злом лишени Страха Божијега.

Ево сам Ти мили Светитељу
Смртним ропцем Прозбу вазнијео,
У Тебе је сва надежда моја,
И у Твоје вјерне сустопнике.
Мучитељу ко ће опростити
Нако душа Светог Мученика,
Ко џелату спрати крв са лица,
Ако неће Јагње незлобиво,
На Љубави тој Небеса стоје!

Залучи нам Свети са Ловћена,
Разведри нам више Горе Црне,
Да ми суза Родитеља нађе.
Закрили нас Вијенцем горскијем
Архангела силних дружбениче.
Непочинства наша несагледна
И невјерство разблуднога сина
Боголиком Љубављу опрости...
Па да опет из Свете Капеле
Земља Небу преимућство призна.

Невен Милаковић