*MIRIS BOŽURA

Pusto je Kosovo polje,
vrapci kljucaju vreme.
Vetar doneo nespokoje,
i na pleća teško breme.

Božuri više ne cvetaju,
seta dušom piri.
Otišli su, da ne smetaju,
da razum srce smiri.

Otišli su, prognanici mnogi,
od zlih komšija da se sklone.
Šamarom baborogi,
nepravdu danas gone.

Sloboda se danas čini daleka,
dok im lome kolevku i nadu.
Budućnost samo hrabre čeka,
nju ni zli vetrovi ne kradu.

Ne mirišu više božuri,
tama pada na snove,
Pred zlom se ne žmuri,
Kosovo u mirise zove.

Ni u snu više
ne mirišu božuri.
Tama pada na snove.
Pred zlom se
nikad ne žmuri.
Kosovo u mirise zove!

Šutnuli ste me na kišu
da gledam oblake
i gazim po trnju...

Zagrljeni
koračamo
peskovitim obalama
i udišemo mirise
topola, breza
i zatalasanih vrba…

Možeš da me ostaviš
samoga na mostu
da noću gledam sve zvezde,
a vidim samo jednu- tebe...

Ne gazi travu,
trava je cveće.

Znam da sreću neću da osvojim,
za mene je to isanjani san...
Za druge se sada bojim-
jer malo ko je danas srećan!

Pevam o svetu,
prepunom nedaća,
pevam,
a glas mi se ne čuje.
Stih bolje svetove kuje,
ali stihove danas,
retko ko
shvata ozbiljno.

Miriše lipa... I sve je lako i lepo,
dok oluja kišom ne poteče.
Verovah nekad u mirise slepo,
sad znam: mirisi su trenutak sreće.

Vida Nenadić

Ljubodrag Obradović se, evo, oglašava novom, trećom pesničkom zbirkom „MIRIS BOŽURA“. Zbirka sadrži preko stotinu pesama. Dva su osnovna motiva ove zbirke - rodoljubivi i ljubavni.

U rodoljubivim pesmama dominira lamentirani prizvuk i teška seta nad stvarnošću takva kakva jeste. Lirski subjekt ove poezije boli što „pusto je Kosovo Polje“, ali od realnog stanja, od jave, strašnija je spoznaja lirskog subjekta da „ni u snu više/ ne mirišu božuri“. Ova spoznaja lirskog subjekta poručuje zapravo da je u njegovoj podsvesti, zapisu iskona, kako bi to odredio Jung, a u teoriju književnosti Nortrop Fraj, nestalo sećanje na Kosovo. Ova spoznaje čini lirski subjekt duboko nesrećnim.

Jasno, lirski subjekt se ne miri s tim. Zvona koja zvone na uzbunu, u njegovoj svesti podstaknuta strujom krvi i damarima bila, zovu „uspavane da se razbude!“ hoće da ih trgnu iz tog letargičnog sna zaborava i da ih podstaknu na obnavljanje sećanja i značaj onoga što gube. Zato lirski subjekt krikovito podseća na značaj životvornog sna: „Kad se istrajno sanja, san se ostvari!“

Koliko u rodoljubivim pesmama dominira skrušeni patetični lament iskrenog rodoljublja, toliko u narednim pesmama duhovne provinijencije, a rodoljubivog pesničkog diskursa dominira jasna, iskrena životvornost. Prokrvljena vitalističkim i optimistčkim odnosom prema budućnosti, njegova vizija još više dobija na snazi u pesmama: „Kladenac Svetog Jovana“, „Trag svetlosti“, „Sveti Jovan Milostivi“, „Ori“ i „Pokreni svet“.


Kod Ljubodraga Obradovića nailazimo i na niz briljantnih, modernim diskursom uznačenih, jasnih i konciznih lirskih iskaza, koji predstavljaju semantičke medaljone kojima je Ljubodrag zaodenuo srpski jezik, makar na momente. Za ovu priliku izdvajamo sledeće stihove: „Jadna mačka/ crna/ nasuprot neba,/ grize mesec“. Ova strofa, svojom semantičkom zaokruženošću već predstavlja gotovu pesmu. Takvih, da kažemo, pesama u pesmi, pronalazimo i u drugim pesmama, na primer: „Grom tvog ćutanja,/ubija me sad,/ dok kao izgladneli pas,/ noću lutam/ i gledam sve zvezde,/ a vidim samo jednu - tebe! („Zvezda“); „Noć je,/ mesec sija/ svetle polja./ Jesen došla kasna,/ ledi se dah/ i puca volja“ („Noć je“); ili „Znam da sreću/ dohvatiti neću,/ dok sanjam o proleću,/ a mrazevi mi koste lome“(„Sreća“); „Eno je, nevesta.../ beli venac.../ bela haljina.../ a lice bledo.“ („Voleo sam“).

Ljubodrag se svojim lirskim izrazom kreće u poetičkom diskursu modernističe poezije, prema stilu, stilističkom obredu, eufoniji i ritmu, ali ne i prema formi, gde je znatno bliže srpskom avangardnom pesništvu. Mada njegova pesma „Voleo sam...“, prema naslovnom uznačenju asocira na Disovu pesmu „Voleo sam više neću“, jer naslovnim znacima obeju pesama je anticiparan apsolutni prestanak ljubavi, ipak je prema lirskom iskazu, ova pesma daleko bliža lirskom osećaju ljubavi kod Velimira Rajića.

I Ljubodrag je, kao nekad Isidora, kasnije, Meša Selimović, upetljan u krugove života („Krugovi“). On bi vrlo rado da izađe izvan njihove granice, međutim, izvan njihove granice nema ničeg.

Ako bi težili određenju pojmovne topografije Ljubodraga Obradovića, na nivou motiva to su: ljubav, rodoljublje i vrlo jasan odnos prema veri i tradiciji. U meri u kojoj u pesmama gde dominira ljubavni motiv usložnjava odnose, a koja je pojmovno određena snom, čežnjom, odricanjem, željom, patnjom, ostavljanjem, uzaludnim čekanjem, voljom, prezirom, utoliko su rodoljubiva osećanja i odnos prema tradiciji jasno izražena.

Za sve pesme Ljubodraga Obradovića možemo reći da su ispevane iz neposrednog osećaja prema opevanoj sadržini. Svuda gde je neposredna emocija nadvladala naraciju došlo je do izraza vanredne liričnosti ovog čoveka koji poeziju doživljava osećajem, pa čak, reklo bi se, poeziju živi. Ipak, ekspanzija narativnog često oduzima od lirizma. Zato za Ljubodraga možemo reći da je mnogo bolji u fragmentima nego u celini svog pevanja.

Razlog tome nalazimo u Ljubodragovom odnosu prema stvaralaštvu. Naime, iščitavanjem njegove poezije, postaje jasno da on pesničko stvaralaštvo doživljava kao neposredan izliv impresije. Zato njegove pesme, čini se, nastaju u trenutku, često iz jedne reči ili stiha (koji su najčešće, prema našem osećaju, u pesmi preuzeli ulogu pripeva, naslovnog znaka, ili početnog stiha. To umnogome njegovu poeziju čini proživljenom i lako doživljajnom, pa je ona vrlo prijemčiva za šire čitalačke krugove.