Сад дашак ветра
хлади ми чело
од силних жеља
сво узаврело.

Сад сан је
слатка обмана,
да можда још неког,
пече моја рана.

Ха! Ником не смета туђи бол.
Свако дрхти за свој грош!
Свако од нас горд је и охол,
за себе лорд, за друге олош.

И тако живот струји,
венама теку снови.
Увек кад сам у олуји,
сањам почетак нови.

Докле? И нада има свој крај.
Док сањам светлост небеску,
бојим се да ме не сагори тај сјај,
да не направим животну грешку.

Моја је слабост
жеља свет да мењам,
а за сопствени излаз,
мост још немам...

© Љубодраг Обрадовић


Mića Živanović


Saša Milojević - direktor Centra za Kulturu ĆUPRIJA



Borisav Bora Blagojević

KOSOVO I METOHIJA

Niz Kosovo polje zvone zvona.
Uz Metohiju, ko uz kičmu, klizi jeza!
Odnose nam iz srca spokoj vekova
Na prošlost pada čelična reza.

Na svest i savest puštaju dim,
tešku maglu da radost pozobe.
I kao da oni nemaju ništa sa tim,
istoriju nam iz vidokruga odvode!

I zvone zvona! Uspavane da razbude!
Svi koji puštaju nas niz vodu,
svoju klicu propasti time bude
i svemir senkom zla bodu!

I zvone zvona! Budi se Evropo!
Sve sveto danas u vetar vene!
Zvone zvona! Nepravda ko nebo,
preplavila i život i uspomene!.

Niz Kosovo Polje biju damari!
Uz Metohiju, ko dušom, klizi nostalgija.
Kad se istrajno sanja, san se ostvari!
Kosovo će božurima opet da metohija.

© Ljubodrag Obradović

* JELENA: Poštovani posetioci, prijatelji poezije, dobro veče i dobrodošli na još jedan izlet u čarobni svet poezije i muzike. Čast mi je da sve Vas pozdravim u ime organizatora ove promocije Centra za kulturu iz Ćuprije i Književnog kluba DUŠAN MATIĆ iz Ćuprije i naravno sajta PoezijaSCG i svih nas iz Kruševca.

Na samom početku večerašnje promocije, koja je osmišljena kao poetsko-muzičko veče u kome će o pesničkom stavralaštvu Ljubodraga Obradovića govoriti njegovi stihovi, pozdraviće Vas i sam autor.

MIRIS BOŽURA

Pusto je Kosovo polje,
vrapci kljucaju vreme.
Vetar doneo nespokoje,
i na pleća teško breme.

Božuri više ne cvetaju,
seta dušom piri.
Otišli su, da ne smetaju,
da razum srce smiri.
 
Otišli su, prognanici mnogi,
od zlih komšija da se sklone.
Šamarom baborogi,
nepravdu noćas gone.

Sloboda se danas čini daleka,
dok im lome kolevku i nadu.
Budućnost samo hrabre čeka,
nju ni zli vetrovi ne kradu.

Ne mirišu više božuri,
tama pada na snove,
Pred zlom se ne žmuri,
Kosovo u mirise zove.

© Ljubodrag Obradović

    * Poštovani posetioci, prijatelji poezije, dobro veče ! Oduvek sam verovao da poezija svojim mirisima pokreće ono najlepše u nama, da budi najtananija osećanja i da nas svojim čarima uznosi u spokoj i sreću. Večeras sam još više siguran da je poezija večna i da će svoju misiju u stvaranju lepšeg, pravednijeg, srećnijeg i SLOBODNOG SVETA u bliskoj budućnosti uspešno ostvariti.

Iskoristio bih ovaj trenutak da se zahvalim oragnizatorima ove promocije:  Centru za kulturu iz Ćuprije i Književnom klubu DUŠAN MATIĆ iz Ćuprije. Hvala Vam od srca što ste mi omogućili da predstavim svoju poeziju i ovde u Ćupriji...  

Jelena je već najavila da će ovo veče biti poetsko-muzičko, a ja to potvrdjujem i obećevam Vam da sam se trudio da sinopsis za ovo veče bude možda neubičajen za promocije knjiga... Trudio sam se da priču o meni pričaju moji stihovi koje će osim mene govoriti i moji prijatelji: Mića Živanović, Svetlana Djurdjević, Jelena Djordjević, Bora Blagojević, Slobodan Ivanović...

Dešavanja koja upravo slede najavljivaće svojim umilnim glasom Jelena Djordjević, a da veče bude i muzički interesantno brinuće Branko Simić i Mića Živanović. Čujmo ih...

JELENA: Da bi ipak saznali zašto je Ljuba večeras pozvan da se predstavi, reći će Vam Bora Blagojević, predsednik Književnog kluba DUŠAN MATIĆ iz Ćuprije, inicijator ove pesničke večeri...

BORA BLAGOJEVIĆ:



LJUBODRAG OBRADOVIĆ: JABUKE I DUNjE


JELENA: Kako je red da  predstavimo i ostale Ljubine prijatelje koji su večeras ovde zamolila bih Miću Živanovića, Svetlanu Djurdjević, Slobodana Jovanovića  i Slobodana Ivanovića, koji su takodje pesnici da se predstave sa po jednom svojom pesmom tek da znate kako zvuči njihova poezija...

ORI...

Ori,
razvigori,
kolo,
lolo!

Život je jedan,
bezizgledan,
al povedi,
na oranje i u čežnju,
devojku što te veseli
i razigranog želi.

Sve su livade puste,
sve su njive parlozi,
za orača raj,
za seljaka kraj,
koji tako sigurno dolazi...
Pa povedi lolo, kolo!

U kolo se zanos hvata,
danas te malo ko shvata,
danas te lome
danas si prut,
sam i krt.
Šibaju te vetrovi
i bespuća,
a bio si u snopu pruća!

Ori,
ožeži
i zareži,
nek dušmanu
koža se naježi,
dok u strahu beži,
od prkosa seljaka,
koji svoj spas
u sejanju nalazi...

Ori,
nek zagrmi
tvoj glas!
Zadnji kuca čas,
da truba zasvira,
da zidove poruši
i donese malo mira
i spokoj duši.

Ori,
lolo
i povedi
devojku na oranje
i u kolo!

© Ljubodrag Obradović

*JELENA: Muzika i poezija, baš idu zajedno; posle pesme koju nam je otpevao Mića Živanović, pročitaću Vam izvode koje su u svojim recenzijama za knjigu *MIRIS BOŽURA* napisale Ljubine koleginice, pesnikinje sa sajta www.poezijascg.com i Dr  Predrag Jašović. Evo najpre šta o knjizi Miris Božura piše recenzent knjige Dr Predrag Jašović:

Kod Ljubodraga Obradovića nailazimo i na niz briljantnih, modernim diskursom uznačenih, jasnih i konciznih lirskih iskaza, koji predstavljaju semantičke medaljone kojima je Ljubodrag zaodenuo srpski jezik, makar na momente. Za ovu priliku izdvajamo sledeće stihove: „Jadna mačka/ crna/ nasuprot neba,/ grize mesec“. Ova strofa, svojom semantičkom zaokruženošću već predstavlja gotovu pesmu. Takvih, da kažemo, pesama u pesmi, pronalazimo i u drugim pesmama, na primer: „Grom tvog ćutanja,/ubija me sad,/ dok kao izgladneli pas,/ noću lutam/ i gledam sve zvezde,/ a vidim samo jednu – tebe! („Zvezda“); „Noć je,/ mesec sija/ svetle polja./ Jesen došla kasna,/ ledi se dah/ i puca volja“ („Noć je“); ili „Znam da sreću/ dohvatiti neću,/ dok sanjam o proleću,/ a mrazevi mi koste lome“(„Sreća“); „Eno je, nevesta.../ beli venac.../ bela haljina.../ a lice bledo.“ („Voleo sam“).

Ljubodrag se svojim  lirskim izrazom kreće u poetičkom diskursu modernističe poezije, prema stilu, stilističkom obredu, eufoniji i ritmu, ali ne i prema formi, gde je znatno bliže srpskom avangardnom pesništvu. Mada njegova pesma „Voleo sam...“, prema naslovnom uznačenju  asocira na Disovu pesmu „Voleo sam više neću“, jer naslovnim znacima obeju pesama je anticiparan apsolutni prestanak ljubavi, ipak je prema lirskom iskazu, ova pesma daleko bliža lirskom osećaju ljubavi kod Velimira Rajića.

Vida Nenadić, pesnikinja iz Užica, inače dobitnica Deretine nagrade za roman godine piše:

*Čitajući rukopis nove poetske knjige „MIRIS BOŽURA,“ pesnika Ljubodraga Obradovića, nailazim na pesnikove vizije stvarnosti istočene u niske rodoljubivih, refleksivnih i ljubavnih pesama. To je ona ista surova stvarnost, koja u svima nama neretko ruši kule od karata i bedeme nade, koje gradimo godinama, nekad i decenijama, ona stvarnost koja neumitno gasi sve one nade, koje još jedino u našoj mašti postoje. Ona je kao nevreme i kao bujica onih kiša, koje umeju iznenada da poplave sve što je naše i sav naš trud. Zato pesnici i beže od nje, zavlačeći se u tajansvene prostore, opasane zidovima samoća. Jedino tu mogu da je, bar na mahove, doživljavaju onakvom, kakvom bi  hteli da bude.

Dok božur, taj božanstveni cvet inata, opija paletom svojih boja i miomirisa, stvarnost pesnika Ljubodraga Obradovića su i kosovski božuri, koji su kao krv crveni. Tužno je gledati kako venu božuri, a često je tužno i biti svedok istorije. Legenda kaže da su božuri tako crveni jer su iznikli iz zemlje natopljene krvlju kosovkih junaka.

Ni u snu više
ne mirišu božuri.
 Tama pada na snove.
Pred zlom se
nikad ne žmuri.
Kosovo u mirise zove!

"Oko tebe vrti se svet...
Mladost, ljubav i prilike...
Ti naprosto opijaš slikajući slike,
u kojima i kraj svoj beskraj ima!"

To nije samo klasično renesansno divljenje ženi, već putokaz za ceo dvadesetprvi vek, a za sve vekove koji dolaze...

I da završimo ovaj ženski prikaz Ljubine poezije. Čujmo šta o Ljubi, njegovoj poeziji i sajtu poezijaSCG kaže pesnikinja Svetlana Djurdjević

SVETLANA DJURDJEVIĆ : Govori Kratko o Ljubi, sajtu i kazuju pesmu ZASTANI:

ZASTANI


U velikim koracima zastani;
krila izrasla opusti i gledaj...
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona...
Sreća po strani;
ključ u probušenom xepu.

Ne trči. Zastani!
Ne radi se uvek što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli; brdo mogućnosti;
okean promašaja...

Zastani!
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj svet oko sebe.

Ja odavno stojim;
ja odavno gledam;
ja odavno čekam...

Crne slutnje me znoje, ističe reka.
Ti letiš,  devojke* menjaš,
a mene voliš,
iako me se više i ne sećaš.

Ipak, ne trči.
Zastani velikim koracima!
Idile preskoči, uživanja potisni
i gledaj mladiće plave
i njihove cure crne...

Gledaj kako se rastaju
posle uzajamnog otkrivanja.
Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja,
talog grehova...
Tuđi promašaji su spas.
Zastani i ti…

© Ljubodrag Obradović

BOGINjA

Oko tebe vrti se svet...
Mladost, ljubav i prilike...
Ti naprosto opijaš slikajući slike,
u kojima i kraj svoj beskraj ima!

 Oko tebe blješti sjaj,
milion srca sluti sreću...
Oko tebe lampioni, svi šampioni,
i nada da oka ti odsjaj
zaboraviti nikad neću...

Slobodno skoči,
sve kočnice otkoči...
Život je slep, kad si tako lepa
po suvom dok plivaš, u mirisima uživaš,
sve skrivaš, a smisao otkrivaš...

Slobodno čizmom
zgazi cvet, koji rudi za greh,
i osmehom ih oteraj u očaj...
Neka na kolenima čekaju raj!

Ne, nemoć nije kraj želja,
na svakom uglu, na svakom prstu,
niče buket prijatelja,
stotinu i jedan,
i svako ostaje žedan...

Klize suze, misli lete,
a opčinjeni nikako da se sete,
zbog čega ih čežnja lomi,
zbog čega im srce zebe,
ni zašto se uvek voli
ona, koja gazi cvet
i sve koji zrače...

Oko tebe vrti se svet...
Sreća lebdi na krilima...
Zašto svima zalediš srce,
a happy end ti zrači u očima...

© Ljubodrag Obradović

ONA JE TU

 
Ona je tu, odmah iza očaja,
u gomili, iza leđa očajnika...
Da se sakrije...
Ali ja je vidim, ja je osećam.

 Ona je tu, bleda kao zid,
modra kao nebo.
Sad se smeje,
dok drugarici priča,
neku glupu priču,
kojom tera jezu,
oko srca šćućurenu.

Ona je tu, na dohvat ruke,
odmah iza iluzija.
Ne haje za mene
i moju prosutu strast.
Tu je, u svojim snovima,
ne shvatajući moje želje,
patnje, stradanja, očaj...

 Ona je tu, bleda kao zid,
 modra kao nebo.

Ona stoji i gleda i sluša,
ona je tu, a u oblacima.

 Ne stiže se uvek kud se pođe!
Govorio sam i nagovarao je
da cilju potrčimo,
pre no što put postane klizav.

 Ne dešava se nikad
ono o čemu se mašta.
Život je skockan
od propuštenih prilika
i promašenih ideala.

 Oko nas vozovi tutnje,
ovaj tren je naša stanica,
ako sad ne uskočimo,
novih vozova nema!

Govorio sam, držeći je u zagrljaju
u mislima, čitavu večnost
daleko od nje u zbilji.

 A ona se smejala,
svemu se smejala!
I mom pričanju dugom
i mom licu, mojim željama,
mojim patnjama,
svemu se smejala
i u oblacima letela.

 A dani i godine su proleteli...

Sad je tu- odmah iza očaja očajnih.
Godine su pojeli skakavci,
želje su ostale želje,
dobre prilike su propuštene.

Sad je tu! Sunce i kiša,
kreč i kreda, na licu izvezli bore.
Sad je tu... Bleda kao zid,
 modra kao nebo.

Sad je tu... Stoji i gleda
i sluša, a odsutna je...

Sad je tu... I zna...
Povratka nema !

© Ljubodrag Obradović

JEDNA MAČKA

Jedna mačka,
crna,
naspram neba,
grize mesec.

Kao da
u večnost polazimo,
kad ništa ne osećam,
osim tvog tela,
što nabujalo,
košulju preti
da pocepa.

Kao da
ništa ne primećujem,
dok ruke drhte
na hridima dveju jabuka,
što svetle kao dva meseca
iz prostrane pustinje,
tvog tela osutog
zvezdama strasti.

Opojno veče...
Zvrji tišina,
ulicama mašte,
dok na obali reke
udišemo mirise
zatalasanih vrba.
Reči beže,
misli na toplim
željama počivaju.

Sad ćemo,
lepoto moja,
povrljati travu,
mesec da gleda.
Sad ćemo, saznati
kako zora sviće,
dan plutonom
kako izranja...
Sad ćemo
kao jedno biće
shvatiti
smisao postojanja.

Ja i ti, glasnici budućeg,
ja i ti, vlasnici vrućeg,
ja i ti, okean maštanja
u isčekivanju mogućeg...
Ja i ti, u prolazu
travnatim stazama,
a pesak večnosti
nas bode
po tabanima.

Sad ćemo,
košulju kad ti iscepam
i dojke iznesem na vetar...
Sad ćemo,
u kočiju slasti uskočiti
i u jednu reku,
oba potoka želja pretočiti...
Sad ćemo,
hrabro poteći, grleći se,
u kosmos, u rajsku sreću...

Jedna mačka,
crna,
naspram neba,
grize mesec.

© Ljubodrag Obradović

KOLIKO


Koliko sati
probdela si noću,
čekajući da svrati,
i odnese samoću?

Koliko nade
zauvek si izgubila,
dok sanjala si balade,
a nisi ljubila?

Koliko suza si prolila,
 čekajući sreću,
a još nisi shvatila,
da kraj je tvom proleću?

Koje tek iluzije
otišle su u etar?
Tren sadašnji bez vizije
doneo je vetar!

Koliko vremena do otrežnjenja…
Prošlost ne može da se vrati.
Propušteno u životu život menja!
Ali, to se tako kasno shvati.

MOJA JE SLABOST


Moja je slabost
od nepoznatog strah
i zanos da želim radost
i kad je u životu krah.

Okliznem se, padam...
Opet sviće zora...
Život je tako kratak,
kao odsjaj meteora.

Sad dašak vetra
hladi mi čelo
od silnih želja
svo uzavrelo.

Sad san je
slatka obmana
da, možda, još nekog
peče moja rana.

Ha! Nikom ne smeta tuđi bol.
Svako drhti za svoj groš!
Svako od nas gord je i ohol,
za sebe lord, za druge ološ.

I tako život struji,
venama teku snovi.
Uvek kad sam u oluji,
sanjam početak novi.

Dokle? I nada ima svoj kraj.
Dok sanjam svetlost nebesku,
bojim se da me ne sagori taj sjaj,
da ne napravim životnu grešku.

Moja je slabost
želja svet da menjam,
a za sopstveni izlaz,
most još nemam...

© Ljubodrag Obradović

LIPA

Pod mojim prozorom miriše lipa...
Tom mirisu uvek se veselim.
Davna je prošlost, maštom kad skitah,
sad one prave mirise želim.

Pod mojim prozorom i godine lete...
Prolete život na kobili besnoj.
Ovi mirisi uvek me podsete,
na ono što u životu beše lepo.

Taj film uvek rado gledam...
A loše u crnu rupu sklanjam.
Zato uvek pod lipu sedam,
da opet, kao nekad sanjam.

Miriše lipa, mirisi mame...
Ono što mi smeta, u ponore bacam.
Da samo lepota u srcu ostane,
u davnu prošlost rado se vraćam.

Pod prozorom miriše lipa...
U noći pevaju slavuji.
I dok mesec svet srebrom obasipa,
opet krv mojim žilama struji.

Pod mojim prozorom miriše lipa...
Srce bije žarom novim.
Uvek je lepo maštom kad se skita
i zato taj miris lipe volim.

Miriše lipa... I sve je lako i lepo,
dok oluja kišom ne poteče.
Verovah nekad u mirise slepo,
sad znam: mirisi su trenutak sreće.

(C) Ljubodrag Obradović

    * LJUBA: Poštovani posetioci, sa mojom pesmom LIPA večeras se opraštamo od Vas. Hvala svim učesnicima promocije, hvala svima Vama što ste nas pratili ... Nadam se da ste uživali u MIRISU: božura, lipa, ljubavi.... U mirisu poezije i muzike... Posebno mi je drago što je večeras promocija moje knjige *MIRIS BOŽURA* održana u ambijentu koji je stvorila izložba slika Save Stojkova, našeg poznatog slikara iz Sombora. Ja sam se Savinom izložbom prvi put susreo u Galeriji Milića od Mačve u Kruševcu ove godine i tada je izložbu otvorio Zlatko Milićević, Savin prijatelj. Pozivam  zato Zlatko, koji je i večeras sa nama da nam se obrati.

ZLATKO MILIĆEVIĆ:

BORA BLAGOJEVIĆ: ZVEZDO