Поштовани песници и
љубитељи поезије, радостан сам што могу да вас обавестим да се приводе
крају
припреме за моју нову књигу љубавне поезије под називом *БОГИЊА*. Ова књига је у ствари
мој покушај да
стиховима одам почаст жени која је покретач света... Песме у књизу мој су избор
(уз велику помоћ Миљојка Милојевића) моје љубавне
поезије објављене у претходним књигама и на сајту www.poezijascg.com . Књига ће изаћи из штампе у
јануару 2011. године и можете је поручити у претплати по цени од 200,00
динара
на мејл pesnik@poezija.rs
"БОГИЊА" -
илузија или стварност ?
Сам наслов ове
стихозбирке јасно говори о чему песник г-дин Љубодраг
Обрадовић пева. И у овој књизи (као и у предходнe три објављене књиге),
песник је
читаоцима подарио преко сто песама, пре свега на тему ЉУБАВ. И то
њему није проблем, јер је то у ствари доказ да пише од самог
рођења
и да је дуго и успешно присутан "међ' звездама" на песничком
небу Србије.
И
сама ова књига је препуна стиховима љубави, а многи су рекли да је
о љубави све већ написано. Песник Љубодраг љубав види на свој начин,
јединствен, посебан, доживљава
је спонтано, као појаву живота, а живот треба удисати пуним плућима,
плашећи се да нешто не пропустимо.
Књига није подељена
на циклусе (и нема потребе) јер је тема
универзална, једна и једина.
Без обзира што има
песама из ранијег доба песниковог књижевног
стваралаштва, г-дин Љубодраг пева истим гласом, истим тоном, тако
јасно,
дајући себи песничку слободу, сликовито и изражајно, час тананим
римама,
час невезаним модерним стихом.
Он се не везује за
велика песничка имена: Јесењина, Ракића, Дучића и
нека друга, (а знам сигирно да воли њихову поезију), његова песма је
само његова, јединствена. Без обзира што су му они узори, он не личи ни
на једног од њих и чврсто се држи изреке мудрог индијанског народа која
гласи: "Ко гази по туђим стопалима не оставља свој траг". Он
једноставно
личи на себе и има свој изграђен стил по коме је препознатљив.
У многим песмама које
су у овој књизи, песник се не држи уобичајених
оквира, не држи се дубоке класичне форме, укрштених катрена (мада их
у појединим строфама има) али оно што је веома важно, стилске фигуре,
симболи, метафоре и риме су ту, увек присутне и написане баш тамо где
треба да буду, што песмама даје посебну лепоту и чар. Због тога је
оваква поезија лако читљива, поједине песме певљиве и
пријемчиве за срце и душу.
И толико има песама
за различита женска имена, ( и све су оне Богиње)
да је песник свима подарио своја осећања, трептаје срца, жудњу, чежњу,
страсти, снове, наду, стрепњу, жељу, љубав... Ипак сигуран сам да он
пева само о једној, јединој жени, БОГИЊИ,
имагинарној, нестварној, жени из својих снова, жени коју вечито тражи,
негде у облацима, у ливадама, топлој киши, мирисном цвећу, аутобусу,
испод врбових грана, у цвркуту птица, у ветру, пролећном сунцу, јецају
виолине, јесењем лишћу, блудном пијанству, у кајању, надању и чекању, у
својим песмама, жени којој одлази и којој се враћа, која је ту поред
њега, коју добро зна а опет је не познаје довољно, која је негде далеко
као недосањан сан, а опет близу, ту у срцу и души, блиска његовом
вичном
поетском перу.
Стиче се утисак да су
све песме писане одједном, јаким емоцијама,
рефлексивним набојем, (стихијски) брзо пренете на папир, инспиративно,
чисто без мудровања и можда на изглед и прво читање наивно, али зар
једноставност не открива пре свега искреност и чедност. А морам
признати да су све ове песме и искрене и чедне за сваког ко
воли лепу писану реч.
Строги критичари би
могли рећи
да у појединим
песмама има
недоследности,
не поштовања метрике и ритмике, сувишних речи којих се треба
ослободити, да су поједине песме предуге, (као да је хтео све
да каже не остављајући
могућност да песму
читалац доживи на неки свој начин)... Могли би рећи и да
песник
г-дин Љубодраг Обрадовић пише
у једном трену, импулсивно,
искрено, осећањем из срца и више се не враћа на оно написано, без
обзира што је свестан да песма може да се редигује, поправи (не
мењајући суштину и срж саме песме, додајући неку нову реч или само
променити редослед речи)... Можда би тако песма била јаснија, лепша,
свечанија,
обучена у неке нове одоре,
мирисала неким новим мирисима и мамила неке нове изазове... Али песник
то не
жели, јер би покварио тренутак инспирације, то за њега не би било оно
изворно, прво изговорено у том тренутку.
У томе и јесте драж,
и због тога критичари греше, јер је поезија Љубодрага Обрадовића
посебна и значајна, не само на овим
просторима. И због тога му треба одати признање на искрености и писању,
пре свега
из душе. Он
једноставно својом песмом бележи тренутак, који нестаје некуд у
неповрат и чува га као успомену, као сећање, да га не прекрије заборав
и сенка прошлости.
И као сладокусац
добре песме и ја сам правио одабир неких песама које
су оставиле на мене као читаоца дубок и јак утисак. А има их много,
тако да ћу ипак издвојити само неколико песама: Циганко, Нисам те срео,
Јутро, Пуста улица, Понор, Честитка, Ноћ, Варка, Липњак, Сећање, Јабуке
и дуње, посебно песма са чудним насловом Буквама и још многе друге...
Али то је мој избор, неко ће одабрати неке друге, њему блиске, нежније,
драже, присније и можда лепше.
А у овој књизи, има
их довољно за све љубитеље лепе речи. Права ризница стихова,
још, "чучи" у песнику Љубодрагу Обрадовићу и сигуран сам да ће још
оваквих песама и књига објавити у временима која долазе.
И на крају, последња
песма из ове стихозбике под насловом 'Поезија' јасно потврђује све моје
предходно написане речи, као закључно слово о лепоти стихова ове књиге.
Песник г-дин Љубодраг
Обрадовић је свестан да поезијом не може да измени свет. Он само својом
песмом покушава да га улепша. И признаје пре свега себи и јасно казује
другима да је поезија опсена, варка, илузија, али и мост који
спаја, поезија је спас за све нас и спас наших душа, човечанства од
пакости и зависти, она је слатко воће, ваздух који дишемо, истинита
бајка, вечна сенка која нас прати до судњег дана, препуна снова као
лавиринт који сија за неки нови живот. А сад будите реални и реците; да
ли је то неко лепше и боље написао од песника Љубодрага Обрадовића. Ако
и јесте волео бих то да прочитам.
Поезија...
ТИиЈА !!!
Борисав
Благојевић
у Ћуприји 20.11.2011. год.
ПОЕЗИЈА
Поезија је опсена,
илузија...
У њој истине нема,
само снови
за живот неки нови,
нестварни,
лавиринт који
у нама сија...
Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба...
Поезија је спас,
за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!.
Поезија је ваздух,
који н;едостаје,
који сам живот даје...
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива...
Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња...
Поезија, ех, снови,
илузија, опсена...
Поезија, ех,
живот бољи, срећа...
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема...
Поезија...
ТИ и ЈА!!!
ПЕСНИЧЕ, ПЕВАЈ О СРПКИЊАМА!
Песме, у збирци „Богиња“, Љубодрага Обрадовића, на потпуно нов
идеалистички начин расветљавају најузвишенију људску потребу за
љубављу. У временима транзиционим, тешким, у којима се углавном пева о
патриотизму, жалом за прошлошћу, Српском болу, Косову и Метохији,
песник се осмелио да објави збирку љубавне поезије и више је него
сигурно да овим топлим песмама доноси неки нови ветар у Српско
песништво.
Сада већ искусни стваралац, песник Обрадовић, пева о жени као
савршенству природе, пева о оствареној и о неоствареној, измаштаној
љубави. Искрено маштајући пева о жени, као не само телесној потреби,
већ о жени као духовном идеалу. Ове песме, на пиједастал највиших
духовних вредности, које су испред материјалног, стављају жену као
мајку, партнерку, љубавницу, икреног сапутника кроз живот и као
неостварену љубав. Живот песника није лак! Од његове интегралне везе са
завичајним Треботином, па до потребе да се песнички изрази и опева не
само своје остварене, већ још и више неостварене симпатије, хода ивицом
песничког амбиса, али увек зрело успева да одржи замишљени правац и
жену, именовану и неименовану, стави у епицентар света и својих
маштања.
Овoм збирком Љубодраг Обрадовић, се сврстава у данас најзначајније
модерне песнике љубавне Српске поетике. Мало је данас песника, који
искрено певају о жени. Збирка „Богиња“, омогућава да се жена као људска
тајна, потреба и тежња, упозна и из једног непознатог угла, који нам
песник открива. Људско песничко искуство не само да је поука, већ и
унутрашња душевна бура у свеопштем усхићењу о лепоти, коју ми обични
људи називамо женом. Љубав је и у овој збирци синоним за појам жене,
неприметно око нас лелујају и круже, али је мало одабраних који овакву
љубав идентификују и не мистификујући је описују и о њој певају. Такав
је и обдарени песник Љубодраг Обрадовић.
Песник се, са овом најновијом књигом, искључиво љубавне поезије,
сврстава у оригиналне ствароце, слободно можемо рећи, Српског значаја.
Љубавна поезија потребна је народу језика на коме песник пише, као што
је људима потребан ваздух да преживе.
Песме су нада за неко најављено боље сутра, за лепши и праведнији
живот, у коме љубав мора да победи све људске слабости и сукобљавања.
Читајући песме из збирке песама „Богиња“, читаоцу се преносе јаке
емоције песника, али и стварају сопствене, релаксирајуће, које подстичу
благо титрање лепоте и душе. Ове емоције подстичу нас обичне људе, на
размишљање о етици, лепоти, толеранцији и делују као најлепши тоник за
обнову свих духовних вредности које смо запоставили у биолошкој борби
за опстанак.
Најтоплије честитам песнику, на уметничком изразу, на лепоти речи и
идеала, на храбрости, да се са оволиком искреношћу и топлином опева
жена, коју познајемо, али још и више не познајемо. Песниче, само овако
настави! Певај о љубави, певај о Радама, Милкама, Љиљама, Ксенијама,
Зорицама, Милункама, певај о свим Српкињама.
Владимир Тасић
БОГИЊА
Око тебе врти се свет...
Младост, љубав и прилике...
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!
Око тебе бљешти сјај,
милион срца слути срећу...
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу...
Слободно скочи,
све кочнице откочи...
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш...
Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај...
Нека на коленима чекају рај!
Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан...
Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче...
Око тебе врти се свет...
Срећа лебди на крилима...
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима...
BOGINЈA – pesma koja ženu vraća
na pijedestal...
Mnogo je onih koji zloupotrebljavaju poeziju radi lične osvete. Kao
pesnik, antologičar i prevodilac poezije sa i na švedski jezik i srela
sam pesnike koji mrze žene, tačnije rečeno, mrze pola čovečanstva, ma
kako to čudno zvučalo. Pesma Ljubodraga Obradovića *Boginja * bila je
melem na duboku ranu koju su naneli pesnici ženomrsci.
Hvala mu, jer je ženu vratio na pijedestal. Hrabro je stavio pesmu
"Boginja" kao krst pred te nesrećnike da uzmaknu i prestanu da je blate.
"Ja dobro vidim brlog prosut u korito ženskog lica" ove grube reči,
teško mi je reći – stih, pesnika Nenada G. razbolele su me, kad sam ih
na žalost, pročitala pre nekoliko godina i sve do sada, do pesme
"Boginja" nisam videla svetlo u tunelu.
"Oko tebe vrti se svet...
Mladost, ljubav i prilike...
Ti naprosto opijaš slikajući slike,
u kojima i kraj svoj beskraj ima!"
Ovi Ljubini stihovi nisu samo klasično renesansno divljenje ženi, već i
putokaz za ceo dvadesetprvi vek, a za sve vekove koji dolaze.
*Slobodno skoči,
sve kočnice otkoči...
Život je slep, kad si tako lepa
po suvom dok plivaš, u mirisima uživaš,
sve skrivaš, a smisao otkrivaš...
Slobodno čizmom
zgazi cvet, koji rudi za greh,
i osmehom ih oteraj u očaj...
Neka na kolenima čekaju raj!*
Usud, poezija i rodni grad Kruševac, spojio me je sa ovim izuzetnim
čovekom, pesnikom Ljubodragom Obradovićem. Pored Ljube može čovek
slobodno da bude po malo lenj i da kaže: "Što da se ja bez veze mučim,
Ljuba će to i onako, bolje i brže da napiše!".
Oko tebe blješti sjaj,
milion srca sluti sreću...
Oko tebe lampioni,
svi šampioni,
i nada da oka ti odsjaj
zaboraviti nikad neću...
Čitam ove stihove i odmah pomislim, da su to mene krišom gledale neke
muške oči... Ovako sigurno misli svaka žena – boginja kada čita ovu
Ljubinu pesmu.
Jedan je Bog, a sve žene su Boginje i dobri Čovek koji ih čuva. Raj na
zemlji, makar u Kruševcu i okolini i u Ljubinim pesmama.
Eleonora Luthander
|
| |
|
Prosečna ocena: 5
Glasova: 5
|
|
