ОПЕТ САМ НОЋАС ГЛЕДАО ЗВЕЗДЕ

Oпет сам ноћас гледао у звезде,
на небу моме, сељачке и сјајне,
све тражећи ону која ме још прати,
а ја од ње тражим да ми време врати.

И видех њен трептај,
онако шеретски као да је миг,
па ми шапну тихо, а добро сам чуо,
еј дечаче драги оседеле косе.

Питала ме тихо где сам досад био,
куд сам ону радост из очију скрио,
које су ми бриге наборале лице,
да ли у мом срцу још цвркућу птице.

Причали смо дуго, погледима, немо,
и знали смо обоје да се разумемо,
а кад моје очи засијају јаче,
она опет пита зашто ти се плаче.

Одговор прећутах, а плану ми лице,
као у дечака који крадимице,
првом цигаретом своју зрелост зове,
ко ове вечери кад још сањам снове.

©  Јовдраг *