КОЛИКО ПУТА УМРЕТИ СЕ МОЖЕ

О, колико пута умрети се може
У једном животу, испод једне коже
Дал се људи такви херојима зову
Ил им привиђење ствара муку нову.

Да ли је баш вредно трајати у борби,
Са маглом у очима и трњем у души
Дал нас ико види у животној шуми,
Ил нас само жале кад се све уруши.

Да ли је баш важно да у вреви снова,
Чак и кад засја нека звезда нова,
Просути ђердане, бисере живота
Зарад идеала што их вртлог мота.

О, колико пута умрети се треба,
Да душмани своје животе осладе,
Незнајући никад да смртнику живот,
Није тако важан оном што му раде.

Јесење се лишће сад по земљи слаже,
И кроз шапат тихо пoруку нам шаље,
Живот крају иде преварит се неда,
Биће опет правде и небеског реда.

На пут без повратка, карта је у руци,
Живећи у царству ил земаљској муци,
А са собом нико ништа поно није,
Само ко с рођењем, своје голо тело,
И по неко успут учињено дело.

Свираће тужна музика за крај,
Цигани свирачи желе свима рај,
само мирно руке своје склопи беле
Нема више лишћа, вреве ни капеле.

© ЈовДраг