НА САВСКОМЕ КЕЈУ
Ех, кад би знала како
ме још пече,
Твога ока поглед и
све што ми рече,
Те априлске вечери на
Савскоме кеју,
Крај Бранковог моста,
где звезде нестају.
И знадох да то, наше
задње вече,
Вода ће однети тамо
куда тече,
И да сутра прошлост
све ће само бити,
Па ако се и сретнемо
поглед ћеш сакрити.
Зелене ти очи сијале
ко звезде,
Погледом си пила моје
душе росу,
А знали смо обоје да
вихора младост,
Кроз време што мине
не носи нам радост.
Прошле су године,
минула су лета,
Крај Саве, ја не
пролазим више,
Знам да нашим кејом
цвеће опет цвета,
Ал за неке друге, с
много мање лета.
Још жалим за тобом
девојко из снова,
Што ми душу узе те
године луде,
И док другим веком
лагано корачам,
У мојој су глави те
зелене очи, бисери у трави.
Сетиш ли се када оног
"нашег" града,
Где сам те ко звезду
баш волео тада,
А ти си ми љубав,
моју душу чисту,
Попила ко росу,
крочила на "писту".
Занесена светлима
великога града,
Отишла си с таласима
те велике реке,
А мени је живот
одредио тада,
Да се сећам само,
ране љуте неке.
Да ли су ти године
попиле лепоту,
Ил ти и сад лице
блиста сјајем звезде,
Ко вечери задње на
тој Савској стази,
Кад гледасмо реку
којом све одлази.
© ЈовДраг
