Lepa Simić, Cirih

Rođena 14. maja... u Kosovskoj Kamenici. Posle srednje završene škole otišla je da živi i stvara u Cirihu, u Švajcarskoj. Zavičaj joj je ostao večito u srcu. Srećna je majka. Optimista, idealista. Romantična je i duhovita.

Isuviše istinito - kristalno i jasno piše u svojim pesmama.

Pesme objavljuje u svim medijima širom sveta. U dve najznačajnije pesničke zbirke Lepe Simić ubrajaju se NAJTIŠE POSVETE /2015/ i CVETNI PUT DUŠE /2015/.

Član je Udruženja srpskih pisaca Švajcarske i Udruženja pesnika Srbije - PoezijaSRB. Učestvuje u svakom izdanju zbornika ZAVEŠTANJA, koji izdaje Udruženja srpskih pisaca Švajcarske i u svakom zborniku koji izdaje Udruženja pesnika Srbije - PoezijaSRB.

Član je uredničkog tima za realizaciju mnogih projekata na portalu poezija.srb, odnosno na sajtu www.poezijascg.com, i član je redakcije Časopisa za poeziju - PoezijaSRB, koji izdaje Udruženje pesnika Srbije - PoezijaSRB.

Nagrađivana je više puta. Pisanje je inspiriše i čini srećnom.

Veliki je čitalac, ljubitelj eseja i poštovalac mnogih pisaca.


NAJTIŠE POSVETE Lepe Simić- O autoru i poeziji, Ljubodrag Obradović

„Naslonio si se kao breg na srce moje”
Lepu Simić znam odavno, čini mi se od kada poznajem sebe. A upoznao sam je ne tako davno, početkom 2006. godine, putem interneta, na samom početku rada sajta namenjenog poeziji www.poezijascg.com. Od tada do danas, lično smatram da smo vredno radili i u toj našoj dugogodišnjoj saradnji uspeli.

Lepa je podržala pomenuti sajt od samog početka i aktivno radila uporedo sa mnom na njegovim sadržajima, a sve u svrhu davanja šanse poeziji da putem interneta uđe u sve domove, postane svima dostupna i tako svoju misiju u kreiranju boljeg i pravednijeg sveta za sve njegove žitelje uspešno ispuni.

Jer… “Pesma je nešto najlepše, najosetljivije. Pesme su nam kao deca. Trajemo u njima… Zato Vas , kao veliki zaljubljenik poezije, proze i drugih pisanih formi, pozivam - “dođite da se družimo. Pomozimo jedni drugima, svima su nam slabosti iste… I nemojte se nikada zapitati, šta je presudilo da posegnemo za olovkom i okušamo se kao pisci, pesnici… Odgovor je u nama samima i teško ga je dočarati rečima”… Tako je Lepa napisala u uvodniku bloga PoezijaSRB, gde mnogi mladi pesnici objave svoj prvi stih, svoju prvu pesmu i nestrpljivo čekaju komentar iskusnijih kolega pesnika.

A šta napisati o poeziji Lepe Simić? Ja oduvek znam da pesnici na papir stavljaju ono što u njima dugo obitava, što im se u mislima snuje, tka i onda iznenada, kad samo poželi, iskorači na belinu papira, a da pesnici toga i nisu svesni.

Ta igra rečima, te rime u svoj svojoj veličanstvenosti pokušavaju da promene svet, a sama pesnikinja zna da je to neostvarivo, ali zna i da velike misli koje su joj obeležile mladost, zrelost i život moraju na papir.

Početna pesma ''VOTKA S' LEDOM'' je upakovana  u najlepši celofan za poklon setnima i srećnima, jer u sebi donosi sećanje na prvi poljubac. Ima li nekoga ko je to zaboravio? I skoro da nećete naći ni jednu pesmu u knjizi koja vas, bar jednim svojim delom, neće oduševiti i pokrenuti ono lepo u Vama:


Isuviše istinito piše pesnikinja Lepa Simić, onako kako to samo pesnička duša može i ume, pa u istoj pesmi kaže:


Lepa nije žurila sa objavljivanjem svoje poezije, naprotiv, ona je tu ideju štampanja svoje knjige usporavala koliko je mogla. Ne zbog toga što se plašila suda javnosti o svojoj poeziji, već zbog svoje težnje da sve njene pesme budu pažljivo čitane i pročitane, pažljivo klesane i isklesane, pre svega od nje same, pa onda od ostalih u tom procesu nastajanja knjige. Jer, daleko od toga da Lepa piše poeziju samo za sebe i sebi najbliže, ali pre silaska poezije u arenu pred zaljubljenike, poezijom mora biti zadovoljan i njen stvaralac.

Koliko je takav njen stav bio opravdan, prosudićete i sami kad pažljivo pročitate ovu knjigu, a ja mislim da je takav pristup pun pogodak!

O čemu to piše Lepa Simić u svojim pesmama? O ljubavi i samo o LJUBAVI… O ljubavi i simpatijama suprotnog pola, o ljubavi prema svojim bližnjima, o ljubavi prema rodnoj grudi i svom zavičaju, o ljubavi prema prirodi i njenim lepotama, o ljubavi prema životu. Jer, ne zna se nikad šta čoveka pokreće, ljubavne čari kojima smo okruženi ili odsustvo tih pokretača spokoja i sreće ljudskih bića. Sve ćete to naći u njenim mnogobrojnim pesmama kao što su: MAMA SANJALA SAM TE; SMS SESTRI; AKO SE VRATIM i tako redom…

Ova zbirka je pravi događaj za pamćenje. Puna je dirljivih, veselih i setnih pesama. Umetnik je često zatočenik nadahnuća i samo kroz poetiku može sagledati taj put... jer nije lako prebirati po emocijama i sećanjima.
Lepa Simić “nalazi oduška u njenim mnogobrojnim pesmama. *Neću oprati lice, ni ruke na tebe mirisne. Bojim se da izbrišem trag najlepšeg sna...* (Neću oprati lice) Ljubav -taj veličanstveni san na javi, tu pokretačku snagu života naša pesnikinja varira na više načina: i u žalu za izgubljenom i u sreći zbog tek nastale…” (* Miljojko J. Milojević).

Dakle, Lepa Simić je svojom prvom knjigom poezije “NAJTIŠE POSVETE” tako glasno poručila celom čitalakom svetu - ljubav je nešto najveće i najsvetlije. Oslonac. Za Lepu, ljubav predstavlja život. Ta činjenica je poznata, ali odavno nije to na tako poetski način zapisano...

A Lepa je jasno dokučila dijalektičku stvarnost sveta, jasno je uvidela u svojoj poeziji svu prolaznost svega što nas okružuje, ali nikako ne pristaje na to, jer bar se u poeziji ne treba predavati i pristajati na sve zakonitosti koje nas okružuju i život usmeravaju na staze kojima nismo zamislili da koračamo.

Odličan primer te dobro iznijansirane strategije da se treba uzdići iznad trivijalnosti kojima nas život obasipa, svakog dana, svakako trena, Lepa nam poklanja u svojoj pesmi *KAO DVE STATUE*.


A ljubav je neprolazna, iako “potrošio si se u oku mom“... Ljubav živi u nama uvek i zauvek, “tinja kao ugarak“ i kad jednom zakorači u naše srce i nasloni se na njega, ostaće tu zauvek, pa makar bili „kao dve statue za oči prolaznika“.


Miloš Ristić i Ljubodrag Obradović - autori recenzija za knjigu Lepe Simić NAJTIŠE POSVETE

RECENZIJA - Poezija Lepe Simić, Miloš Ristić

NAJTIŠE POSVETE - Poezija Lepe Simić, su zbirka poezije u kojoj se na različite moguće načine konkretizuje odnos između lirskog centra - jedinke i zavičaja koji je predstavljen ili u porodici ili u ljudima koji joj nedostaju. Ono što povezuje te dve strane najčešće je čežnja, ljubav, naklonost, dopisivanje itd. Prostorna udaljenost, odnosno širenje životnog prostora u direktnom je obrnutosrazmernom proporcionalnom odnosu sa gubitkom ili nedostatkom sreće.

Prostorna udaljenost širi se i na vreme pa poetski narator ili jedinka sve manje biva u realnom a sve više se vraća u ono neko, prošlo, bolje vreme. Vreme sreće, mladosti, nekih nevinih pogleda na svet. Prva u tom krugu nedostajanja je majka. Njenim odlaskom pesnikinja žali za osećanjem što prestaje da bude nečije čedo i ćerka. Taj osećaj nadoknađuje stihovima brige i nežnosti koje piše za svoju ćerku.

Čitava ova zbirka kao da je jedan spomenar sećanja, ljudi, mesta, osećanja i čežnji prema zavičaju koji je daleko i ljudima koji su joj bliski. Pored čežnje prema roditelju i čežnje prema rodnom kraju centralno mesto u zbirci predstavlja čežnja prema dragom. Sve je to obavijeno i snažno prožeto nekim velom sećanja pa i ne čudi što poneki stihovi u celosti i glase ,,Sećaš li se'' ili ,,Stižu me sećanja''. I, koliko žali za prošlom i završenom ljubavi, toliko i poziva na novu ljubav - pesnikinja ceo smisao postojanja vidi u ljubavi i voljenju.

Zato i poziva ,,Hajdemo negde večeras'', negde gde bi doživela nova sećanja i nove momente, neka nova pamćenja u njenoj duši i srcu. Hajdemo negde, ona poziva dragog, ili budućeg dragog, da - ,,Upisujemo pečate postojanja''. Za Lepu Simić se postoji i biva samo ako se voli, tačnije samo ako se biva voljen, ako je ljubav uzvraćena. Pesnikinja, različitim vrstama ljubavi, voli sve ljude u njenom svetu. Zato piše jednu pesmu majci, jednu za ćerku, jednu dragom, jednu najbližoj drugarici. Te su pesme njene u formi pisma, i pesnikinja čak to i ne krije - pesmama kao pismima ona poziva na večnost i zahvaljuje ljudima koji joj znače. Nedostajanje nije samo fizičko, prostorno - ono se kroz njene stihove otelotvoruje kao jaka emotivna, svakodnevna, duševna komponenta.