NE SLUTIM

Ne slutim
znam da zlo nikada spava
i kada na grobljima naraste trava.
Nije mi gavran na kuću pao
još juče mi je tudjin zemlju napao,
da je raskomada i podeli,
da se na mojoj zemlji tudjin naseli
da ničemo kao kukolj u tudjem žitu,
da nam pocrni i brašno u situ.

Ne slutim
a noću se budim pre zore
dok đavo po meni ore,
da zaječim ko planina i more
na herojima prokrvari ordenje.
i cela zemlja moja sveta
pevala mnogaja ljeta
ranjena i branjena.
srpskim životima hranjena.

Ne slutim
zemlja moja od Kosova ravna
radjala je imena slavna,
Lazara i Milicu,
majku, crkvu svetu stolicu,
oca našeg Svetoga Savu
Patrijarha prvog i večnu slavu.
Zemlji mojoj dika i ponos
da ima takvu srpsku glavu.

Ne slutim
od zemlje mi je telo
krvavim znojem orošeno čelo,
voćnjaci kao nikad rodili
po selima momci kolo vodili.
Molim se slavi Svetom Jovanu i Bogu,
neka uvek ćuti barut u rogu.
Kada majka peva zemlji radjaju se deca
košulje krvave ne pere i ne jeca.

Ne slutim
svoje godine ne brojim
na svojoj zemlji radim i postojim,
da ponudim prijatelju soli i parče hleba
carstva srpskog večitog neba,
kolevku naše duše,
dok se carsva grade i ruše.
Sinove podižem, kroz njihove oči gledam
i zemlju srpsku tudjinu nedam.

©- Radomir Todorović