Onoga jutra... 

Onoga jutra kada sam pao
onoga hladnog januarskog jutra
kada sam bio posut pjegama mrtvaca
i smiren se prepustio...
čovjek zlatnih ruku i sa mindjuhom u uhu
... otvori mi oči...

Onoga jutra kada sam poklekao
stigao sam da izgovorim –Zbogom moja draga G.-
a na njenom satu
... kazaljke su stale... 

Moja braća su padali da mene podignu
padali su i dizali se da me otrgnu iz smiraja
iz kojeg povratka nema
stežući mi ruku
... nisu me dali... 

Onoga jutra kada su mi zlatne ruke
otvorile oči
čitao sam imena neznanki i neznanaca
koji meni neznanome darovaše život
prateći svaku kap bratimio sam se sa njima
a ni imena im
... zapamtio nisam... 

Onoga jutra kada sam pao
progledao sam,
saznao sam šta je besmisao...
i kako je topao sunčev zrak...
koliki je neba beskraj...
kako je vrela očeva nevješto skrivena suza,
da je i osmjeh materin brižan,
saznao sam koliko imam braće i sestara...
i da se nisam zalud podigao
iz otvorene zemlje
... ispod mene...

© Miro Beribaka