О ЉУБАВНОЈ ПОЕЗИЈИ - Милош Ристић (Из књиге ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ)

Коначно, дошли смо и до теме љубавне поезије. Шта треба да садржи једна добра љубавна песма? Да ли довољно искуства, или довољно оног осећаја, који је неповратан, али и непролазан, који нас обузме тако јако, тако снажно, јаче него читање боемске, па чак јаче него читање родољубиве, песме, која је сама по себи значајна, која је нешто заиста тренутно вредно. Љубавне песме се данас код нас пишу као по наруџбини.

Ја те волим, Ти ме волиш, Мени, Теби, Ћао, Здраво… Жене заузимају тачку феминистичку, не знам како то успевају… Она пише поезију, носи Витона, и песничка је цела. Дал’ то може, дал’ то бива, што би реко Марић, о чему се ту ради? И, док оне, без којих не можемо, заузимају феминистичко полазиште, феминистичко одредиште, феминистички угао, тај ,,женски принцип”, што би рекла једна моја професорка са студија, мушкарци опет заузимају другу страну, терају контру оне, терамо контру ми. Терају оне, терамо  ми, па где дотерамо! У сваком случају, и жене и ми, грешимо, и, никако да, заиста, неку добру, љубавну песму напишемо.

Нешто што би било ван времена. Ван погледа. Ван заузимања става. Ван држања принципа. Држиш ме за Принципа. Држиш ме за Гавру. Искрена песма. Милана Ракића. Показује да љубавна песма, и љубавна поезија, да би била квалитетна, не сме да буде строго љубавна, односно она у сваком случају јесте сто посто и двеста посто љубавна, али није а приори љубавна, само љубавна. Самим тиме, она постиже и отвара, шире хоризонте, шире видике, друга тумачења, она је промена, еволуција, револуција, заокрет. Што се не може очитавати у данашњим љубавним песмама. Дефинитивно се не да видети. Гађење изазива оно ,,Не немој ми прићи” – она њега воли али не немој ми прићи. Можда је, Мика Антић, успео, у Плавом чуперку, засигурно успео, али опет, Плави чуперак, некако, више, иде и тежи поезији за децу, поезији за децу и омладину. Али ипак, тешко је написати праву љубавну песму. У ствари, можда и није, сходно овом времену, које се топи. Али праву љубавну песму, какве су се некад писале, у петраркистичком, и неком другом смислу, или смислу и смеру искуствено идејне Искрене песме… Али не, не волим те драга… А данас? Волим и твоје очи… и твој врат… и косу, итд. Сви смо помало криви за то, Сви пишемо ТО, и сви који то не пишемо. Или, који вређамо, женски принцип, у песмама, исмејавајући, иронишући, као што оне вређају нас, односно мушки принцип. У ствари, нити оне вређају нас нити ми вређамо њих, али никако да се нађемо ту негде. А ни у песми, а често ни у животу. Као што оне стоје на једном ћошку кафића а ми на на другом, тако и њихова поезија стоји у ћошку, и наша поезија стоји у ћошку – љубавне лирике.