NE
PITAJ
Izdahni
moje ime kroz zube kao dim od cigarete i
zamisli,
samo zamisli kako ti glas putuje sa ivice
tvoga
sveta i stiže do mene kroz dašak vetra,
tada
baš sedeću ispod strehe, grickati nokte ili
uvijati
papilotne a onda zamisli kako ti odgovor šaljem i
osmehe
i kako moj glas zna gde je taj tvoj kraj sveta
ali
me ne pitaj kako glas može da zna u kome
ćošku
vasione sediš ako si na primer u Njujorku,
Teheranu
ili u nekoj kineskoj palanci i zbog mene blediš;
I
ne mogu da te razbude ni tebe ni tu zažarenu loptu od sećanja,
ili
se pitaš da li su negde manja,
ako
si na Marsu možda utehu pronašao i
pitaš
se sa nekim naprednim stvorom kakav te to grozni maler snašao,
ne
huli na plimu ni oseku časti i
ne
vraćaj ni smrti ni životu ono što nismo mogli spasti….
izdahni
moje ime u vetar pa i
ako
se budeš potucao po hridima kao utvara neka
ne
pitaj kako se nestaje pa nastaje ponovo,
krvari
i leti u ovo novo vreme jer tako to
biva
među maglom skrojenim olupinama….
i
onda ne pričaj i ne pitaj ni o vlagama ni o misterijama,
izopačen
našom ljubavlju kao nekim romanom….
nepopravljivog, mislila sam,
karaktera a bili smo
samo Božija mera
za ljubav…
zato ne pitaj kako će glas znati
da
li si u Indijani ili u pećini u Panami ili na
nekom
prijemu u Alabami ili
ako
sediš u nekom ćošku u kafani u kraju i
pišeš
ljubavno pismo nekoj dami,
koju
bi slatko počupala za kosu,
ako
si skliznuo na marginu života golu i bosu i
stota
te razočarala sreća jer si preterao
goneći
je kao june,
kad
dašak vetra moje ime dune,...
zatalasa jasika,
žbunje zašapuće,
znas ono, klasika,
neko već čuće...
tad samo izdahni moje ime kao dim od cigarete i
zamisli
kako ti glas putuje kroz planine
leta
i zime ili neke tužne strune i
ne
pitaj nikad kako uzdah izdah može da razume…
© Svetlana
Polak
"
