Zagonetka oproštaja
Postoji li neko ko se nerođen rodio, sakriven pod palom mesečinom,
neljubljen u kolevci sam sebe ljuljao da zaspi u naliven od čemera san
i dečijim snom oprostio...
Postoji li neko kome su otac i mati od smetova pali, zameteni ostali,
sapleli se ili ko zna zašto odustali, pa se taj neko morao sam svemirom
pokrivati i dobro sakrivati od pajaca i klovnova tužnih čiju će tugu
rasti, baš onih koji su već bili vezani i za bambus srasli i na kraju
oprostio...
Postoji li neko koga je ljubav smrvila kad se ponadao i kako mu je nada
postala najtužnija i usamljena balada nerođenog koji je nevoljeni
postao ali nije pobeg’o nego je ostao da bi oprostio...
Postoji li bolest za koju nema leka, postoji li neko ko smrt dočeka
otvorenih očiju a da ga leče lelekom orgulje iz pakla, neko koga je
svaka strahota dotakla a on se iz belog i snenog pokrova digao i
oprostio...
Ako postoji neko takav, da li bi ikad pomislio da postoji nešto što bi
ti smislio, a on ne bi znao i da ti se baš takav ne bi nasmejao kao
razmaženom detetu i onda možda... oprostio?
© Svetlana Pollak
