НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО

Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом...
И исто сунце са неба сија.

Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.

Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.

Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.

По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.

Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
 за мраве, гуштере, змије...

Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.

И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно...

© Живота Трифуновић