Прашњавим сокаком нe чује се вриска
нестала је граја, отишла су деца
шипак, броћ и чичак тарабу притиска
Oпустело село под планином јеца.


Низ калдрму пусту фрула се не чује
младенце не вози кочија с' доратом
а црквено звоно болно одјекује.
Као да је ране задобило ратом.

Замиришу тугом тек дудови зрели
петли као некад сад јутром не поје
Храст посечен стари по ком смо се пели
На ћувику једном где се ветри роје.

Сећања ме држе на људе из села
и легенду памтим о коњу крилатом
у дворишту нашем где су била прела
Оста трошна кућа облепљена блатом.

© Зоран Христов