RASTANAK

Mašem ti na rastanku,
jer brišem vazduh.

Nešto mi se muti slika,
a ne radim to
radi glupog pokreta ruke
ili zato što tako treba...

Niti, jer tako rade to
po filmovima.

Mi to nikada
nismo radili kao
na filmovima.
Pa nećemo ni večeras.

Mašem,
da uglačam
ovu uspomenu...

Da malo izoštrim sliku.
Kao izlog svog života
da glancam,
mutan,
od ispaljenog uzdaha
u njega.

Mala mrlja rastajanja,
koja beli i raste u uglu
ovog rama od očiju.

Mašem mahnito,
maglu u ovim očima
da prebrišem...

Dok voz odlazi
niz prugu,
rastanak od stotinu
tona klizi u noć.

Zahuktava se.

Neke ljudine davno,
(ne mašući nikome)
u znoju, muški,
ko da ljubav
vode s čelikom,
pravile su ovu prugu:
da noćas
njome
ti odeš...

I još malo posle,
u čekaonici,
naslonjen na vrata
mirisaću na kišu,
(možda i pustim koju kap)
mirisaću na provinciju,
i pomalo previše
na konjak...
(čak i za svoj ukus)

I kad te sasvim
ne bude bilo,
da ipak
istrčiš iza ugla,
s koferom u ruci
zadihana,
i s bukom u grudima,
kao da hiljadu preplašenih
gugutki poleće
sa varoške katedrale...

Podignuću kragnu,
zgužvati osmeh,
malo nakriviti šešir
da zaklonim lice,
u prolazu...

Prolazu,
kraj svih ovih
„ostajućih“
oko mene.

I neću više mahati,
nek se sad slobodno
sve zamagli...

Nek zamagle farovi
u ovoj glavi.
Sad ćemo na slepo
kroz ovu noć...


Kroz maglu.


(c) Ratko Petrović
http://ratkopetrovicprle.googlepages.com/