PAPERJA
I
u meni spava kafana,
sva je puna dima
i tužnih ljudi,
begunaca od života
žuta, mala... neugledna
u blatnjavom sokaku
i gosti su stalni,
uteha je na veresiju,
i kao i sa suzama,
lakše ide posle „treće“...
violina plače riđe,
suzom koja teče
ka unutra,
i zapada tu negde,
duboko u grlu
vinom se i gura dalje,
svaki taj naredni zalogaj
pegavih nota, što zaleprša,
pa onda umorno zaspi
u ovoj mojoj nomadskoj kosi
kvrgavi prsti zanatlija
samo prelaze preko končanih šavova
progorelih kariranih stolnjaka...
isti pokreti, ista pića, iste tuge
ti stolnjaci kriju,
jagodicama kažiprsta
ispisana imena stotinu nekih žena
i pčele nevidljivih otisaka prstiju
koje kruže nad tim medom čežnje,
nepestano ponavljaju iste pokrete:
Isidora, Vera, Ana, Nevena, Anita...
a ja, opet sav nakostrešen od nekakve
mekoće pomisli na tebe, noćas ispisujem od
početnih slova tih imena - tvoje ime...
u meni je mirno,
uglavnom,
ali ima noći kada
kafana u meni poludi
noževi u leđa, teške psovke,
flaše u pijani potiljak,
i tek sa jutrom
mir dođe kroz srču
mir isečen po belom licu
onda se mir umije
hladnom zorom,
nasmeši se blago
kao sanjivo dete
i otpremim ga
na put, niz drum...
negde je potrebniji
daleko potrebniji...
jer, imam ja zube za tugu
umočim prst
u plehanu pepeljaru
i ubodem nečiju
spaljenu želju
onda bosonog
pokušam da stignem
ono malo mesečine
pre nego što ga
jutro potopi
u potpunosti
II
u meni spava i propali cirkus
sa šatrom koja prokišnjava,
i mečkom koja nikada nije
naučila trik do kraja...
ceo jedan život na točkovima,
sa smaknutim tregerima, umiva se
na poljani, nad lavorom,
u magli svežeg novembarskog jutra
vino iz vojničke, limene šolje,
doručak sa masnog papira
iz samoposluge,
i klovnovski nos u džepu
za svaki slučaj...
ako osmesi zataje!
svaka ta šarena razglednica očiju
spava u meni
hiljadu sudbina, hiljadu tuga
spava i kratkotrajna toplina
kao prijateljstvo malog
krotitelja lavova i vetrova,
sa devojčicom iz ulice pored
i onda minut posle
prvog poljupca,
iznenadno pakovanje
- nove svetkovine i vašari zovu,
mašu u uštirkanom
prazničnom iščekivanju
slava je već raspremila po dvorištu
kraj crkvice, đakonije brkatih vernica
vetar njiše suknje postavljenih stolova
između namrštenih hrastova
i bunara zaraslih u umivanje predaka
a sumrak nemarno raštrkava
po centru sela
svoje prve pijance za večeras
drugačije palanke šire ruke
poslastičarnice sa još
neprobanim kolačima
i minjonima za malog krotitelja,
sad osvetljavaju drvene izloge
koji još uvek mirišu na pradedovske
brke i kapute
sve to spava u meni
kao i kvarni trikovi, sitne prevare
podvaljivanje publici
i zubobolja i glavobolja
izlupane "kruške"
u luna parku pored
i svaki taj beg
vrišti u snu,
rastanci koji plaču
dok spavaju u meni
i zato lažem,
izmišljam bajku
za krotitelje
i kroćene
III
u meni spavaju svi
brodolomnici i utopljenici
brodolom porinutih duša
sad sam ceo,
molitve i poslednje
pomisli o ljubavi...
svi su otišli sa rukama
pruženim ka nebu
valjda se tražio spas?
znaš, mračan sam noćas kao
najcrnja dubina prljavog okeana
u mrklu, snežnu ponoć,
sred neke severne zime
trebaće malo oči da
ti se priviknu na mene
ili, može ovako!
približi usne,
udahni sasvim duboko,
pa pogasi svoje
žute i bele sveće
prethodnih osećanja,
i čekaj malo sama
u mom mraku
ali ne predugo...
čekaj,
ukoliko želiš da vidiš
kako ću da se očas
zarudim, zarumenim,
od duboko zakopane
dečačke stidljivosti,
i odmah potom da svanem
od svile tvog dlana,
poturenog da bude
kolevka mom obrazu
koji pati
od nesanica,
vetrova i kiša
ili idi, i sve ostaće isto!
spavaće i dalje nemirno
svi potopljeni robovi
u lancima,
negde pri dnu mene
robovi, za koje je smrt
u moru, bila jedina
preostala sloboda
i u meni zato spava
sad ta njihova sloboda,
bezuslovna, prava,
krvava, jedina moguća!
sloboda, da te volim nesebično,
ne tražeči te samo za sebe
ali želeći te najbezobraznije naivno,
ljubomorno, kidajući se pritom,
kao kad se prstima
cepa narandža
a znam, ostaće mi samo
zariveni tragovi noktiju
duboko u kori,
i raspolućene kriške,
razdeljene i pojedene
do pola,
tek da se ubije
ovaj stari zadah
prošlosti
čijim usnama još uvek
u čežnji robuješ
zato smem i da ti
pišem sve ovo
ne bih voleo da ti neke suze
speru te slatke pege s lica
na kraju
ako me razumeš
- razumeš,
ako ne razumeš,
pa i nisi bila ta
koja je trebala da
išta razume...
mada bih te voleo,
i divno nerazumnu...
hajde budi
nerazumno moja,
neshvatljivo,
negde uz more
moja Andalužanka
među crnim maslinama
i pod žutim kaputom
Meseca sa juga...
IV
celo jedno sirotište
u meni stanuje,
nevoljeno!
koliko tu ljubavi fali,
koliko je pruženih ruku
bez odgovora u meni
kako se tu drhtavo sanja,
vašljivo i neokupano,
sa krezubim osmesima
kao polupanim prozorima,
napuštenih fabrika u ruskim
predgrađima...
sve se to stakleno pobojava
da možda nije dostojno ljubavi?
nekako se naivno plaši,
da je upravo zato
neželjeno, napušteno,
zato što je nejako i ružno
slinavo od kaleidoskopskih snova
kako se tu čezne
za ljubavlju...
možeš li da zamisliš?!
koliko te samo tu, noćas fali!
vidiš li? možeš li da zamisliš?!
ne možeš,
na sreću svoju
ne možeš ti to
ali,
ja sam i to...
i to spava u meni,
pišem mu uspavanke
u olujnim noćima
da se zajedno
manje plašimo
ja njih da ubeđujem
da nema nikoga u mraku,
a oni mene da će nam
neko divan doći sa zorom
V
i u meni spava
jedno rođenje antilope,
i to pravo pred
lavljom jazbinom
onako lepljivo,
u hodu, u strahu
molim se za vetar
ka meni, vetar koji
će me sakriti, zaogrnuti
kao kaput, a ne vetar
koji nosi mirise
ka smrti
za to je potreban
blagoslov zemlje
samo dok ne prohodam
u meni spava želja
da mi daju priliku
da budem gonjen
pre nego što mi presude
pre nego što dođe
crvena noć
uz riku, grabež
i smrt...
to je antilopa
moje ljubavi
prema tebi
VI
u meni spava lasta
sasvim mala,
vrcava,
koja je nekako
zalutala:
skroz na severni pol
i tamo, sve čeka
neko proleće...
čeka da ozeleni,
da prođe zima
no zima traje
dvadeset i šest
godina
i sva je narogušena
od hladnoće
ta lasta što
spi u meni
baci je i
isprevrće vetar,
pa zatrpa
grudvom snega
i dok se
kobelja
ispod smeta
ka površini
nekako se
stalno i budalasto
nada,
da će kad izvuče
glavu gore
ugledati ovaj put
proleće
spava ona u meni
u srcu mi je,
i žao mi je
ne mogu da joj kažem
da za nju, tamo
- nema proleća
VII
u meni spava
svako
"NE VOLIM TE"
ikad izrečeno na ovom
svetu
znaš li kako je to
strašno?
kako je to hladno?
ne znaš!
ne možeš da znaš
i ne želim ti
da saznaš
takve užasne stvari
koja je to
giljotina
srca
vešanje
ljubavi na
prašnjavom
Trgu
groblje sreće
i šta raditi,
sem grobarima
dati po paklo
cigareta,
da dodaju više
zemlje i bolje utabaju
lopatama kafanske utehe
ovu raku memorija
da se osećanja slučajno
ne povampire,
kada napada ponoć
ko sneg,
kada zaveje mrak
i jedino senka
istine ostane da
gori titravo na
vetru samoće
treba podmititi
smrt Ljubavi
ovde sve bolje rađa
iz pelela
nego iz nove ljubavi
VIII
biće ružno
da ti kažem
kako svi oni štenci
bačeni u džaku
spavaju u meni
i ptići ispali
iz gnezda
i lane zalutalo
u sivi
vučiji čopor
ali spavaju
lepo
i jedino dobro
u toj tuzi je
što ih ja čuvam
što su tu bezbedni,
mazim ih
za svako maženje
koje nikad neće osetiti
sanjam ja za njih
kao i za sebe,
i sanjam im samo lepo
neka ih,
neka spavaju
da ih ne diramo
ali i oni su
u mom uzdahu
kada te vidim
kako odlaziš
cvile i guraju mokre njuške,
čekaju vetrove s mirisom tvojih
povrataka
kako da im kažem
da ne dolaziš?!
IX
u meni spava noć
najtamnija,
bez i jedne zvezde
u meni stanuju svi
prvi padovi s bicikle
i svi završeci
tužnih bajki
tu su i sve
odbačene igračke
posle detinjstva
uvelo cveće
prvih i poslednjih
sastanaka
treće smene
kunjaju u meni,
i svi zaboravljeni,
otpisani i neizlečivi
bolesnici sveta,
koji upravo ovog trena,
tupo zure u olovnu
prazninu samoće na
kliničkoj tavanici
o, evo je,
i tvoja davna ljubav,
spava nekako ovde,
među mojim zubima...
u meni je, jer ja ti je vidim
u očima, a on više ne...
spava sve to
tako lako
spava da ne
besni
spava da i mene
drži usnulog
X
ti se prezivaš
Osmeh
i nekako si
preko noći postala
jedina divna stvar
koja spava
pod ovim vrelim
čelom
sadržaj ove moje
noći,
treba biti
krivično gonjen...
krajnje kriminalna
stvar!
ogrezo, ako
ne u poroke,
onda u pomisli
o tebi
jedno svoje veče
si mi sipala
u ruke,
i ja sam se
umio njime
a ja se snalazim
u ovome svemu,
koliko i ludak
sa ukrštenim
rečima
šta ću ja ovako
ružan i razoružan
pred tobom?
noćas pada
prva moja kiša
od kako znam
da te nemam
ukrao sam mirise
i tvoje pokrete,
svaki tvoj dah
ja sam uvek bio
krokodilski zubar
i gurao glavu
dečački radozalo
u čeljusti
i bio sam isto
tako
i zubar za tigrove
zubar za vukove
i zubar za lavove
zubar za morske pse
i zubar za sve druge
opake životinje
i nisam smatrao ujede za zlo,
već za istinu svog posla
ako tigar laže,
čeljust ne laže
dakle, znao sam u šta se
upuštam i glupo je
da se sad žalim
i da kukam
o tome,
kako sam ti jednom
napisao pesmu,
koja je moja najdivnija stvar
koju mrzim
jer je donela tvoje ćutanje!
hiljadu pegli sada dovodi
u svečarsko stanje neke lepše
reči za sve ovo...
ali neću ih! ne, nikako...
neću čak ni da se rimuje!
onda bi je čitao svako
a ovo je pesma
samo za tebe...
ali da je čitaš
samo ponekad,
spuštene glave na papir
i poluotvorenih očiju,
kao da je zamišljaš
da je čitaš,
samo kada joj veruješ,
u sred neke čudne noći
ili kada padaju kiše
ti si proleće
koje se nastanilo
tu, u mojoj pustinji
i ja sam hteo
samo da te zalijem
jednom kišom reči
da lepše bujaš...
da više cvetaš
umesto toga,
doneo sam još jednu
peščanu oluju nežnosti
ona jedina ne spava,
ona jedina besni u meni...
raznosi noćas moja paperja nežnosti,
pod tvoje uspavane prozore
(C) Ratko Petrović
"
