Дуго је до вијека
У Србији, земљи шљива и ратника,
Постом дочеканих црквених празника,
Гдје крв свако мало тече ријекама
С пријатељских бомби и душманских кама,
У Србији, славној тврђави слободе
Сад ђавоље слуге коло смрти воде.
Србија се није одрекла пркоса,
Па пркоси себи парадом „ поноса”,
Жељна да је кротку и послушну виде
Не мари за претке који је се стиде.
Притисле колоне содомскога смрада
Некад слободарске џаде Београда,
Сам се непоменик нечастиви смије
С мјеста гдје су некад биле Теразије.
Тамо гдје се некад у сјенци вјешала
Омладина србска силнику ругала,
Чопор незнавени без стида и срама
Оно мало чојства у Србима слама.
Србији су стигла времена потоња,
не мирише Расом но Европом воња,
на Крст је распињу додворице жуте
да Пилате богомрске не наљуте.
По Србији опет јатаке прогоне,
Опет би да главе најскупље поклоне,
Да главама мајку своју обезглаве,
Да јој жиг на чело мјесто Крста ставе,
Да напоје крвљу из мајчиних рана
Крви вазда жедне жреце Ватикана.
Опет су Србију кренули да кољу,
Ал` не сјечивима, но хлебом и сољу,
Хоће да је у пакт уморену приме
Земље што се и сад ломачама диме.
Па ипак ме храбри будућност далека,
Јер је дуго, веле стари, до вијека,
И овој ће сили Господ на реп стати,
Опет ће Те Срби одбранити Мати.
Невен Милаковић Ликота
