ПОНОЋ

Поноћ се к`о лопов прикрала на врата,
спојене казаљке срце ми проболе:
Баби није добро, сиђи доле, тата,
и сад ме те р`јечи као ране боле.

Не примјетих одмах да више не дише,
помислих: Добро је, мирно је заспала,
мора да је боље, не боли је више,
тихо, сине, рекох: спава Богу хвала.

А Она се Богу већ узрадовала,
сад знам да ме и тад гледала са Неба,
хтједох да заплачем, ал` ми није дала:
За живима, шапну, жалити не треба.

Тај ме шапат благи као ватра грије,
и кад ме заболи, када ми је тешко,
зачујем у поноћ моје најмилије:
Ту је мама, сине, сву ноћ ће да бдије,
спавај, злато моје, ја те чувам, Нешко.

© Невен Милаковић