НОСТАЛГИЈА

Са запада долази ноћ,
доноси је лахор нежну.
Корачам. Звезде се пале.

А некад,
у сличним ноћима,
тишина је крила нас.
Сећаш се?

Корачам.
Река жубори певањем.
Је ли то наша балада,
или ми се чини?

Корачам. Врбе ми лишћем
милују лице и мрсе косу.
Гле песак, камење и слова.
Твоје и моје име у срцу.
Шеснаест година смо имали тад.
Сећаш се?
Школа, клупе и остало...
Брбљања на одмору,
удварања на часу...
Мала писма,
добацивање крадом.
Сећаш се?

Писао сам ти песме,
а ти горда, онако лепа,
само си високо дизала главу
и оштрим погледом
ледила ми машту.
Као да си се неосвојивим
бедемом хладноће окружила,
тако ми се чинило.

Сећаш се зар не,
ружо моја ледена,
сећаш се свега,
сад кад си жена
и сина имаш
чији отац нисам ја.

Твоја најбоља другарица
једном ми је рекла
да имаш дечка.
Нисам поверовао,
јер си умела да се насмешиш
и лажну оживиш наду.
Да, умела си ти то...
А ја памет нисам имао,
док сам уздахе крио
и ноћу те, у сну љубио.

Ниси ме ни подржала,
ни треснула у блато...
Само си...

Ех, па да, ниси ти ништа
ни обећала мени.
Погледе и осмехе,
моја бујна ткала је машта.
Ниси ти ништа,
ни тело ни косу...
Ниси ти ништа,
ни поклонила мени...
Само ону шетњу до станице
кад си на село пошла...

Сећаш ли се?
Била је зима, јануар.
Улице залеђене.
Кораци трче, ти журиш.
Пет је до један,
а управо у један полази аутобус.
Можеш закаснити, а шта после?
Дрхтање на станици
и разговор са познаницима!

Молио сам бога да закасниш.
Скоро си трчала.
У једном тренутку си се оклизнула
и пала би, сто посто би пала,
да те нисам придржао.

Ех, тад сам први пут
осетио младо ти тело,
чврсте ти дојке...
Тад сам први пут,
а и задњи,
задрхтао на милиметар од тебе,
јер ми муња сурове истине
продрмала кичму
и ставила до знања
да си немогуће воће...

Ташна ти је испала из руку.
Сећаш се?
Књиге су разбацане по снегу,
лепршале листовима ко крилима,
а ја сам их почео сакупљати.
Сећаш се?
Промрмљала си хвала
и потрчала...
Да, стигла си на време.

Махао сам ти руком
док је аутобус полазио,
а ти, ни то, ниси видела.

Ех!

А сетиш ли се ти
тих дана неважних?
Сетиш ли се понекад,
док у души јад
филм живота развија,
а муж гунђа чекајући кафу?

Па матурско вече на Јастребцу.
Музика, плес, лудовања до бесвести...
Па бекство у поноћ.
Твоје бекство из мојих снова,
у неким црвеним колима,
која је возио изабраник твога срца.

Ех!

Сећаш ли се?
Сећаш ли се, ружо,
младости твоје и гордости
која те је од мене отргла?

Сећаш ли се будућности цветне,
коју сам у песмама ткао за тебе?
Сећаш ли се љубичице
којој сам говорио, да ће да увене
чим напусти мене.

Ако се не сећаш,
потражи свеску из хемије
и на корицама прочитај,
"много је у животу путева
којима нисмо пошли",
па ће сета срцe да преплави!

Са запада долази ноћ,
доноси је лахор нежну.
Корачам. Звезде се гасе...

© Љубодраг Обрадовић