ГЛОСА - идеја, Але




 

Гледам ту тужну слику, човека једног, јунака
што кад је требало, није дао на своје
окова тешких звекет, скрива му бат корака
У тврдом стегу ланца обе му руке стоје; 

Борећи се за правду, храбро с вером у Бога
бранећи оно што воли, стаде пред силе мрака
окован ланцима тешким, издан од ближњег свога
У густи мрак је бачен, не види сунца зрака 

За њега наде нема, тешке га мисли море
дани се тромо вуку, чини му се да стоје
човеку овом храбром не свићу више зоре
Около њега гује и акрепи се роје 

Све јаче груди стежу
и боли коска свака
ланцима ипак га вежу
Мемла га бије јака 

Окови тешки гуше, црне га слутње море
Слободу он је хтео, спреман био да гине
у оков тешки бачен, суморне чека зоре
Али му ипак лицем по која радост сине 

Како је сунце сјало, памти мучена душа
затворен, мучен, гладан, слободу своју снева
суза из ока крене издаје док се гнуша
У небо поглед шаље, молитву богу пева 

Док слуша пој славуја, што се од вана чује
последњу жељу има да се ка сунцу вине
његову душу ломе, ветрови и олује
Сред овог црног мрака, сред ове мрске тмине 

У њему вера се буди
Док са сужњима пева
да ће слободан бити
У нади срце згрева 

Ланци га тешки муче, ал' с надом шири крила
задњим атомом снаге, он спреман да полети
винуће се ка небу к'о птица златокрила
Надај се, патниче, надај и сањај санак свети 

Јауке грозне крије, сузи не да да кане
чекања нема више, патњи му долази крај
слободи срце вуче, већ спреман вида ране
У тврдој вери наде тешит се, крепит знај

Прошла су многа лета, зиме дуге и хладне
с вером у чистом срцу, моли да отац свети
да му још мало снаге, да крене главе хладне
Та бог ће чути молбу, пукнут ће ланац клети 

Ка небу стреми плавом
умрети нећеш знај
живи овенчан славом
И ропству биће крај.

© Зоран Христов