НОСТАЛГИЈА

Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми, носили смо некад ташне,
сад носимо носталгију уместо капута.

Бележили смо тада чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Страх та сећања хоће сад да спречи,
сад разум жели
од пропасти да нас чува.

Мислили смо можда глупо,
били разочарани,
тешио нас алкохол...
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.

Сад све то и није важно,
године у раду израдише нас.
Сад кад је у џепу лова,
срце не куца тако снажно,
појела маца свог кулова!

И цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута,
цвета у очима свих нас нада!
Мада смо у аутобусу,
мада очи склапа иронија љута:
све што високо лети,
на крају ниско пада!

© Љубодраг Обрадовић