ЧОВЕК
ВУК
Рођен
сам једног новембра
у ноћи пуног месеца
када су се са неба,
сливале реке крвавих суза.
Небо
је плакало
док су се јецаји моје мајке
губили у грмљавини
која је пратила кишу.
У истој ноћи,
вучица је, арлаучући,
обавештавала
шуму
о
рођењу вука самотњака.
Два грома спојила су нас на рођењу.
У
себи носим ватру
громова близанаца
сакривену у врелом срцу
и храброст вучице, мајке.
Човек
сам вучје ћуди
и вук сам у телу човека,
самотњак међу људима
усамљеник међу чопорима.
У ноћи пуног месеца
мој брат, самотњак, и ја
арлаучемо на месец.
Шаљемо поруку
псима.
Бојте се, керови,
долази вучје време!