СЛАВКО ПРШИЋ

П О Р О Д И Ц А  П Р Ш И Ћ  -  Т Р Е Б О Т И Н

              Историјат породице Пршић из Треботина по казивању свог оца Љубисава Пршића,

записао  Славко Пршић 1952. године у Треботину.

Као што је напред у поглављу казато, у породици сам најстарији члан, јер од идуће Трнове Св. Петке, навршавам 70 година старости. Породица се размножавала, данас има 20 домова. Стари људи , изумирали су, настали су млађи, мало су шта упамтили и ако немају овако писменог подсетника о својим прецима, мало даље натраг из старијег доба, стицајем времена, наступиће потпуно одрођавање те  ће се омладина женидбом и удадбом, међусобно из непознавања крвног сродства и узимати.             

У садашњем добу има у породици добрих, младих људи и напредних, у више махова обећао сам да им овако писмо, историјат наше породице прикажем.Налазим да је томе време јер као што рекох пуним 70-ту година, па то и чиним.               

Породица је у Треботину старо-времена још из доба Турске владавине. У почетку, па до близу половине 19 века, то јест од 1800 па до 1840. године постојала је само једна кућа. Њен домаћин и старешина је био мој чукундеда Симон.           

У доба Карађорђевих ратова од 1809-1813. године био је Карађорђев војник и у борбама са Турцима буде тешко рањен и као таквог су га пренели у Каоник, примио га  у кућу из фамилије Стевановића један добар човек, чувао га, неговао и лечио више од месец дана. Кад се мало опоравио, преко другова поручио је својима у Треботин да колима дођу и носе га кући. Дошли су му два млада сина Живадин и Живко. Њих је два и имао, нису му били жењени, које је домаћин Стевановић много лепо примио, кола и волове сместио, а њих заједно почастио, а они су донели пара да за свог оца чување и издржавање плате. Дали су оцу кесу са дукатима и сребрним талирима и он је свом чувару нежално доста небројано дао и уз то рекао: ,,Брате, и од данас вечити куме ево ти награда за моје чување, лечење и издржавање, али је ово мало, јер се никад живот не може новцима да плати, но те уз ово мало пара молим да ти мени док смо живи будеш кум, а по наше смрти свакад и док сунце греје и земља постоји твоји млађи потомци кумују мојима. ,,Ево мога Живадина и Живка, То су моји синови, још млади и нежењени, кад дорасту и женим их, зваћу  те да их венчаш, свадбе пијемо и велика весеља чинимо.''           

Ове речи, домаћина Стевановића много потресоше, зали свој образ сузама, пољуби се са рањеним и још болесним Симоном у образ, затим приђе Живадину и Живку, оба загрли и по два пута у оба образа пољуби, а по пети пут у чело, па потом из недара извади онај новац што му Симон дао, пошто није бројан сад га преброј, подели на по пола и побашка свеза, поново приђе Живадину и Живку, раскопча им гуњеве и недра и обојицима по један завежљај метну у недра. Младићи се опираху, али им он закопча прво кошуље а затим и гуњеве са речима:  ,, Ја сам вам кум, не смете преко моје воље ништа да радите, тако је по Божјем закону, а ово вам ја сад на кумству нашем прво од вашег оца, затим од мене, дар да чувате и кад порастете да дате вашим девојкама које за женидбу изаберете. Ваш ће ме отац звати, ја ћу доћи да вас венчам и свадбе да пијемо.''            

Још су један дан преданили и ноћ преноћили у радости и гозби, па сутрадан најмилије од кума испраћени, Живадин и Живко свог су оца колима однели.              

Као што је речено, Симон је имао два сина, Живадина и Живка. Дошавши кући, оздравио је од рана, синове поженио, а потом доцније и умро.Синови су наставили задружни живот са врло великим и добрим имањем. Кућни им плац био величине  са леве и десне стране пута преко 10 хектара, у ,,Брестове'' имали њиву, где је најбоља земља 3,5 хектара, у ,,Чичаре'' ливаду где се свакад двапут коси, више од 3 хектара, код ,,Киселе воде'' ливаду 3 хектара, па воденицу и најбољу воденичку земљу,преко 3 хектара, а башка забране на ,,Брегу''над село код раскрснице, затим над насип у ,,Стране'' , винограде и пашњаке,тачно речено велико богатство.              

Живели су доста у задрузи, Живадин је био простији човек али добар радник , имао је два сина, Димитрија и Милана, а Живко четири сина: Стојадина, Косту, Васу и Војина. Задруга је била веома јака и напредна. Живадин је управљао земљордњом, са синовима и братанцима радио, и у ,,Чичара'' на најбољем и најјачем месту лугова потрсио, тако, да су направили огромно велико и добро имање. А, Живко иако годинама млађи био је домаћин и старешина. Дуго је кметовао и председник општине 12 година био, и уз то старао се и руководио воденицом која је цела њихова била без ортака.            

Но, и у том добу су у држави политичке струје биле, народ је био подељен на две династије, Карађорђевићевце и Обреновићевце. Погибијом Карађорђа  у селу Радовању 1817.године, чим је погибију припремио и преко свијих људи извео кбез Милош Обреновић, он је тим своју владавину утврдио а и са Турцима удесио, јер је се Карађорђевом главом похвалио, коју је одрану и фатом напуњену послао на дар турском цару у Цариград.