POEZIJASCG -

[lepa_S]

PESMA NEDELJE 31.8.10

ЗАСПАЛА РИЂОКОСА

Риђокоса заспала
у недељу Страшног суда

Ни звона Богородице Љевишке
никад је нису пробудила


Путујући кроз векове
од Свете Софије Константинопоља

Преко језера Охридског
и још преко седам гора

Заспала грешница на благ дан
драгог није дочекала

О има ли кога
звук фруле да чује

Да проговори, јауче
пева, вапи, псује.

Ни бистре воде ни ватре
ни одоре, ни смерних стараца

Ни разговора, ни смеха
ни лелека.

Горан Ђорђевић
1981.
STIH DANA 30.8.10

U TRENU SVAKOM NEK TE IMA

Dobro je dok si tu,
u grcaju
u snu,
suzi i osmehu
dobro je dok si tu.

U trenu svakom nek te ima
u izmaglici,
u očima,
u poribima, na šavovima
u ono linija na dlanovima,
u vetru što studen u kosti ganja
u kasni suton i u svitanja,
u kapi kiše,
u zraku sunca
u svakom delu nemirnog srca.
U onoj najmanjoj grudvici leda
i u mirisu domaćeg hleba,
i koga briga na šta miriše
prvo šutštanje prolećne kiše
i koga briga na šta nas sete
krici galeba što nebom lete.
Meni je vazno da te ima
u ovom vazduhu u grudima.

Stvarno je dobro dok si tu
u trenu svakom dok te ima.
U ovom damaru u prstima
u radostima
i ćutanjima
u ono malo šašve boje
u svakom trenu ponešto tvoje
sasvim je dovoljno luckasto moje.

(C) Svetlana Biorac-Matić

STIH DANA 29.8.10

POŠTOVAĆU -Ljubica Vukov-Davčik

OBIČAJ

Kada se budem
odlučila
na umiranje
i

OSTAVIĆU

Sedam slonova
sinovima
za sreću
i

OBEĆAĆU

Zvezdama što sjaje
pod ogrtačem
mesečeve prašine
da

OSVETLEĆU

Put večnosti
svicima
što svetle po noći
i


OBAVEZAĆU

Ljubav
da svaku svoju kap
i iskru
podari meni
i

OBJASNIĆU

Da bih pristala
da umrem pre tebe
kako bih te i dalje
odgore
čuvala i pazila
zato

ODLEPRŠAJ

Kometa
je naša magija
ispratimo repatice
ko loptice
neka svetle
više ih
mi nećemo videti
i

ODAJ

Poštovanje
Divljenje
U hramu
Devica Veste

I Blagoslov čistoti dajmo

(C) Ljubica Vukov-Davčik

26.08.10 “



STIH DANA 28.8.10

ČEKAM TE -Mirjana Lukic Calic

Čekam ten a istom mestu,
u predgrađu grada
ni moga, ni tvoga
i ne pitam
ni da li…
ni kada.
Ništa od toga,
samo te čekam.

Čekam te u svojoj samoći
pod svetlima neona,
umorna od lažne nade,
od tuge i bola,
al` ipak te čekam.

U čekanju,
mislima te milujem,
po neku suzu pustim,
po neku pesmu napišem,
samo za nas.

Čekaću
do neke nove noći
kad će mo se opet sresti,
u nekom novom stihu,
na nekoj novoj cesti,
u predgrađu grada,
ni moga ni tvoga.

(C) Mirjana Lukić Calic




STIH DANA 27.8.10

ŠVEDSKI VOZ „X 2000″
Moram da odem u toalet
da napišem ovu pesmu

Da li ima novih putnika?

Da, ja!
Osećam se kao nova osoba
putujući pored tebe

Mogli bi da zasnujemo porodicu
kraj kupinovog žbuna
tu, uz prugu
i da se venčamo
u onoj slatkoj crkvi
kao šampita na bregu
da projurimo
pored proleća
i siđemo u leto
odmah da se kupamo
ili samo tako da se vozimo
do besvesti
i brojimo leteće njive
/////////////////////////////////

Moj grob
moj grob je proleteo!

Čekaj malo
doći ću
posle života
u minijaturi
zadovoljna sam

Samo ću prvo
da se vratim kući

Moram da se vratim kući

(C) Eleonora Luthander



STIH DANA 26.08.2010.

ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ-Mића Живановић

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те .

Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.

Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.

Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.

Мића Живановић

STIH DANA 25.08.2010.

KLJUČ-Davor Slavnić

…klikerima ćutljivog
mastila,
tajnom,
nevidljivom svjetlošću,
fino sklupčanom
prašinom,
krilatim jecajima
nezaborava,
utisnuću pečat u kamenu,
u njene crvene krovove
postanja…

…sjedinjeni u vrelini
dlanova,
(ti i ja)
zaspaćemo
isprepleteni,
ukroćeni,
zaključani,
izvan ovozemaljskih prostora
naših strahova…

Bacimo ključ!

…poželimo tada
da se više nikad ne sjetimo
gdje smo izgubili taj
(samo naš)
jedan,
jedini…
…zlatan
ključ…

(C) Davor Slavnić
21.08.2010. godine

STIH DANA 24.8.10

229 – Dejan Perić

hladno je noćas u ovoj mojoj sobi bez zidova
ta hladnoća me podsetila na tvoju toplotu
i vozovi koji su tog jutra prolazili
dok sam skupljao hrabrost da odem
išli su tebi
i sve moje je posle toga išlo tebi
kojoj nisam došao
hladno mi je noćas
ali krv mi je još topla
i puna tvojih dodira
negde su sačuvane tvoje reči
u meni
duž puteva koje sam gazio
u tišini koju sam slušao
i u mojim pokretima
ima tvojih
evo moj dah ponovo piše tvoje ime
na hladnom staklu
i dok slušam tvoju muziku
pričaću sa tobom
govoriću ti sve što želim
sve što osećam
iako te nema
i uprkos tome
jer bilo je lepote u mom odlasku
koju nikad nisam razumeo
negde zapamćen miris tvoje kose
negde sačuvana nežnost tvoje ruke
zauvek će biti moji
i kad ne budem mogao da gledam
ili slušam
i kad zaboravim boje
zauvek
umrem li
izvadiće iz mene srce
tvoje



STIH DANA 23.8.10

Nema nama našeg Srca više

Dušu našu s krvlju
isc’jediše,
iz Srca se naše ime
briše,
zalud pjesnik o Kosovu
piše,
zalud slikar još božure
riše,
temelj trava zatravila, ne
miriše,
tek ponegdje zvone zvona
tiše…
Nema nama našeg Srca
više!

Zvjezdicama naše žene
oplodiše,
kopilani, dva nam oka
zavadiše,
bjelokapog, crnog orla
nakotiše,
da otima, siluje i pali, da
kidiše,
da po našem Srcu sad
urniše.
Javorove gusle
zanijemiše…
Nema nama našeg Srca
Više…

Materi nam sisu
rasporiše,
da istekne mlijeko kojim nas
zadojiše,
iz utrobe, Miloše nam
povadiše,
iz grudi se krici
prolomiše,
niz obraze vrele suze
sliše,
kosovske nam kosti
zavapiše…
Nema nama našeg srca
Više!

Ostade nam samo da se
pamti,
da se nikad zaboravu
ne da,
da nam Riječ na usnama
plamti
i plamteća da se djeci
preda…
Da se nama, naše Srce
vrati!

(C) Miro Beribaka



PESMA NEDELJE 22.8.10

ПЛАНИНСКЕ БРАЗДЕ

Задњим орачима у Лободеру

Како сте седи драги моји старци.
По лицу вам од бора развалине.
Све сте у животу искусили и доживели,
све вас је стизало, па стигоше и године.

Сви ратови и јади овоземни,
вас планинце и село су разбијали,
а слично вама, класови овсени,
у заборавној се прашини повијали.

Где сте волове појили, корита су пресушена.
Како орати кад рала су по јендецима?
Лажна обећања су вашим потомцима давана,
док су бразде заливане старачким јецајима.

Плачете над браздама ваше младости,
јер су то сада врзине и парлози.
Нема ту више животних радости,
самоћи и вама исти су брлози.

Еј браздо, браздо, планински јаду,
да ли си своме дошла крају?
Одоше јаки орачи ка граду,
а бразде жељне младости старцима остају.

Како сте стари очеви наши,
а како сте некада млади били,
када сте сами бразде орали
и волове на извору младости појили.

Преостала старост рђа и гробљима се спрема.
Разговор водите једино са птицама.
Најмилијих више у селу нема,
село је њима пуно једино о Задушницама.

У граду ваша деца, децу стекоше.
Тракторима браздају нека поља проста.
Браздама завичајним збогом рекоше,
а ви још само попа чекате, вашег задњег госта.

И звона Љубостињска јавиће се тада,
да поздраве још једном старога орача.
Затим ће се угасити огњишта за свагда
и више неће бити ни смеха, ни песме, ни плача…

Милош Милошевић Шика



STIH DANA 21.8.10

ЧЕРГАРКА

Докотрља се велики облак прашине
Ка мени, док размишљам
Усамљен на крстопутини
На коју би страну
Крт шкрипу расточених кола
Цигана чергара зачух
-Дођи у длан да ти гледам.

Као омађијан приђох старој циганки
А кроз измаглицу дуванског дима
Зачу се кикот безубих усти.
Погнуте главе испружих јој длан
На којем рече не пише ништа.
-Уми лице своје овом водом
Дигни главу и погледај у очи моје
Рећи ћу ти све о теби.

У трену схватих да те очи знам
Беху исте као оне
Које сам некада љубио.

Твоје суђаје -Проговори она
Деверуше ће бити на венчању њеном
А твоја судба записана рођењем
Оверена првом капком
Посисаног млека
И сузом радосницом
На грудима твоје мајке
Није да патиш, већ да луташ
Волиш, пишеш и певаш
О љубави без које ни нас неће бити.

Не гледај у јуче јер већ је сутра
Настави путем којим мораш ићи.

Фијукну бич, пођоше
Као да лебде на облаку прашине.
И сада на раскршћима
Увек бирам онај пут
На чијем се хоризонту
У игри светла појаве очи
Које сам некада љубио.

Александар Дрндаревић Сингер

DANI PREOBRAŽENJA
Komorane 19.08.2010. g.



STIH DANA 20.8.10

ПРОТЕСТНА ПЕСМА ОСТАРЕЛОГ ПЕСНИКА

Сви су наши опустели дани.
Празне су нам душе и кафане.
Шхћхурени ко птице на грани,
Још лижемо непреболне ране.

Све су наше наде опустеле.
Руше нам се кровишта, темељи.
На нов дан се наше жеље свеле.
Коло воде нови рушитељи.

Све су наше ноћи покрадене.
Развејани они лепи снови.
у апсане луче одведене.
Лучоноше сада клинци нови.

Мед од пчела, хемија разара.
Нека вајда од ораха није.
Плех музика, где је она стара?
Сад свирају зурле и шаргије.

Ни вино се на прави од лозе.
Шљивовица ни видела шљива.
Поезијом сад харају прозе.
Муза њена једва да је жива.

И док седим у своmе буџаку.
Кријем мисли од постмодерниста.
Тихо зборим неку нову жваку,
А она ми увек једна, иста.

Радивије Миладиновић Пацко

DANI PREOBRAŽENJA
Komorane 19.08.2010. g.



STIH DANA 19.08.2010.

254-Dejan Perić


kao dokaz svega sto je prošlo stojim naspram zemlje koja vene
i vidim tebe
i znam da je vreme
da padnem
dok pepeo izgorelih šuma u mojim ustima tone u zvuk kiše
osećam blato na kostima
i vidim tvoje ruke kako nestaju
u tebi
i znam odlazeći
postaješ smrt koja je poreklo svega

toplo je
noć i tišina
kraj

STIH DANA 18.08.2010.

U lavirintu pokušaja
savladati u sebi govor
neiscrpna tema ostaje
ustalasani breg želja
jedina misao duše.

Roj starih svetova
poslednje delo
svega što vlada
u trenucima osame.

Prevelikom željom izatkana
stvaralački uzdignuta
do najvećih visina
očekujući lovorike.

STIH DANA 17.08.2010.

Peko LALIČIĆ

KAMEN SMO,
U ZEMLJI NAM JE MESTO

Iz zemlje
zemljani
na zemlju
dođosmo
paučinom povezani

iz zemlje
kameni
kročimo
iz kamena
ruže nedrimo
u beton ih i čelik
pretvaramo
trn bivamo
lelujamo
karike sastavljamo
u lance ređamo
u nebo dižemo
na zemlju vraćamo

iz zemlje
u kamen
u ljude
u ptice
u žito
sazrevamo

trčeći
počasni krug
darujemo
kamenujemo
kamenimo
zemlja bivamo

kamen smo
u zemlji nam je mesto




PESMA NEDELJE 16.08.2010.

БРЕЗЕ-Mилисав Ђурић

Зашто ноћас вите брезе шуме
тако јако у смирај трепере?
Мјесец дријема, к’о да их разуме
и осмијехе у крошње им стере.

Шапутале брезе у тишини ноћи…
У свиленом руху према небу стреме,
да к’о некад, опет, мрсим косе њене…
Ех, надања пуста да ће опет доћи!

Испод брезе бијеле сам у ноћи стојим,
сви сусрети наши са сјетом у мени.
Док брезе трепере, баш свега се бојим…
Тебе мила…Себе…Наше лажне сени…

Милисав Ђурић

STIH DANA 15.08.2010.

POVRATAK-Zoran Hristov

Повратак

Припреми ми мајко неко српско јело
када сутра дођем у родно ми село
из далеког света кући кад се вратим
годинама за њим своју душу патим.

Вратићу се сутра возом из даљине
само ме загрли и кажи ми – сине
данима сам сањао загрљаје твоје
у даљини тражећи најмилије своје.

Припреми ми мајко српску зељаницу
првим возом ноћас стижем на станицу
далеко од куће сањао сам често
хлеба из црепуље и димљено месо

Вратићу се кући да будем на своме
да ми душу више туђини не ломе
умеси ми мајко кукурузну проју
да њоме нахраним гладну душу своју.

Припреми ми мајко домаћи пребранац
Србија је ово у њој нисам странац
у огњиште баци два до три кромпира
да одмарам душу док ми фрула свира.

Вратићу се кући за сеоска славља
и јабуку жуту крај мога узглавља
да пландујем испод родног неба
док машту голица мирис топлог хлеба

Припреми ми мајко мало качамака
домаћица српска што га спрема свака
нека брашно буде кукурузно бело
из воденице старе која храни село.

Вратићу се мајко нек запева кућа
нек се точи вино и ракија врућа
из тестије воде, ја сам мајко жедан
све ће ово проћи, завичај је један.

Зоран Христов

STIH DANA 14.08.2010.

RAZMIŠLJAM-Branka Zeng



O jutru, koje će probuditi,
senku na zidu razdvajanja
misli, puštenih da izlete
kroz otvoren prozor, turobnog
dana u pokušaju da to postane.
Odbacivši osmeh nestaje…
pretvarajući se u sebe nastaje,
posle jutra rođen, odlazi u noć.
Postaje, kao u ogledalu slika jutra…
Želje rastu, svetlo su probuđeno.
Cvrkutom rasteruju sivilo
neodređenog bez oblika,
dana iz kog tek treba
da se rodim, u svetlu
izmilelih osećanja
da postojim likom,
nalik zori, mirisu mora,
šumu lišća, toploti dodira,
radosti, da budem Život!

Penje se u prkos svemu,
budi zvuk, pokret, uspavanu
živost, odbija prestanak i posle
zalaska, izvire poput reke
nestale u vrletima, žubori
u venama nalazeći smisao
od koga gradi novi nastanak
dana hraneći ga svetlom
nastavlja da traje novim
tokom proticanja trajanja…

(C) Branka Zeng

„

STIH DANA 13.08.2010.

UZALUD-Rade Jolić

Ti poče nešto da tražiš

A ja ti kupih kera

Ti poče da se učiš da moliš
A ja ti kupih ruke za molitvu
I najmekši ćilim Ti poče da gledaš

A ja ti kupih mikroskop

Ti riješi da se naučiš da ljubiš

A ja ti šake napunih zemljom

Ti pomisli da pokušaš da voliš

A ja kupih jednu ovcu

Jedan kotao

Jedno ćebe

I odoh na Komove

Da gledam kako se pare oblaci

I čekam kišu

UZALUD



STIH DANA 12.08.2010.

ANA-M.

oči su joj

zamagljeni prozor

kada ga otvori

izgovorila bi zamišljeno

ali grlo puca


ne prepoznaje put do reči

prstima dodiruje slike

sa davno ispisanim datumima


čuvaj ih čuvaj ih

majko


to sam ja

to sam bila ja


majko

majko majko

ne daj me

majko

neću

Ana

biće leka

šum kiše

i očajno vreme


pridružiše se njenom plaču





STIH DANA 11.08.2010.

RAZMIŠLJAM-Branka Zeng

O jutru, koje će probuditi,
senku na zidu razdvajanja
misli, puštenih da izlete
kroz otvoren prozor, turobnog
dana u pokušaju da to postane.
Odbacivši osmeh nestaje…
pretvarajući se u sebe nastaje,
posle jutra rođen, odlazi u noć.
Postaje, kao u ogledalu slika jutra…

Želje rastu, svetlo su probuđeno.
Cvrkutom rasteruju sivilo
neodređenog bez oblika,
dana iz kog tek treba
da se rodim, u svetlu
izmilelih osećanja
da postojim likom,
nalik zori, mirisu mora,
šumu lišća, toploti dodira,
radosti, da budem Život!

Penje se u prkos svemu,
budi zvuk, pokret, uspavanu
živost, odbija prestanak i posle
zalaska, izvire poput reke
nestale u vrletima, žubori
u venama nalazeći smisao
od koga gradi novi nastanak
dana hraneći ga svetlom
nastavlja da traje novim
tokom proticanja trajanja…

(C) Branka Zeng „



STIH DANA 10.08.10

SAMO SE JAVI – Milka Vukić-Vujnović

Mala sam travka u stogu sena,
Izgubljeni putnik mudrosti nerodjene
Svet moj lebdi, vetrovi ga pustoše.

U mislima te ima, duša bol ne zaliva.
Leptiru trnovitih krila…



STIH DANA 09.08.10

Crni sneg – Vesna Dimitrijević

Zamislite
pada sneg usred zime!

Zamislite
zavejani su putevi,
a ima i poledice…

Veje li veje
belo paperje
-sve oko mene je
mekano, nežno
i puno topline…

Zamislite
nije mi zima,
a zima!

Škole su zatvorene.
Ne čuje se graja.
U četri zida,
sa video igricama
zatvorena je i mala raja!

Zamislite
sneg kao crv
sočnu jabuku napada.
Nema prolaznika,
sa snežnim nanosima
rvaju se grtalice.
I zamislite,
sa preciznošću se svode
gubitaške računice,
ali ne postoji
pravno lice
koje bi protiv prirode
podiglo optužnice
i od nje iziskivalo
milion naknada!

Zamislite…
Ne, nemojte zamišljati!

Mediji nam i sneg zacrniše !



STIH DANA 08.08.10

RAZMIŠLJAM- Branka Zeng

O jutru, koje će probuditi,
senku na zidu razdvajanja
misli, puštenih da izlete
kroz otvoren prozor, turobnog
dana u pokušaju da to postane.
Odbacivši osmeh nestaje…
pretvarajući se u sebe nastaje,
posle jutra rođen, odlazi u noć.
Postaje, kao u ogledalu slika jutra…

Želje rastu, svetlo su probuđeno.
Cvrkutom rasteruju sivilo
neodređenog bez oblika,
dana iz kog tek treba
da se rodim, u svetlu
izmilelih osećanja
da postojim likom,
nalik zori, mirisu mora,
šumu lišća, toploti dodira,
radosti, da budem Život!

Penje se u prkos svemu,
budi zvuk, pokret, uspavanu
živost, odbija prestanak i posle
zalaska, izvire poput reke
nestale u vrletima, žubori
u venama nalazeći smisao
od koga gradi novi nastanak
dana hraneći ga svetlom
nastavlja da traje novim
tokom proticanja trajanja…



STIH DANA 07.08.10

U DUBINI NEČIJIH OČIJU - Vida Nenadić

Preko znanih i neznanih puteva,
preko mostova nade,
preko pragova sećanja
ispružila se tišina.

Preko uspomena,
bliskih ljudi
i dragih stvari
nadvila se nepremostiva daljina.

Treba preći nepremostivu daljinu
pa čuti ispruženu tišinu,
i utopiti se
u dubini nečijih očiju.

Vida Nenadić





PESMA NEDELJE 06.08.2010.
SREĆA-Marina Adamović




SREĆA JE POSTALA BUBOJED

ZALJUBLJEN U PODZEMNI SVET

PREDUBOKO JE I MEMLJIVO

DA BIH JE ČISTU ISKOPALA

ZATO OPREZNO HODAM PUTEVIMA

VERUJUĆI DA TUGA IMA OGLEDALO

I DA ĆE JE NJIME UPOZNATI SA SOBOM

ONAKVOM KAKVA JE NEKAD OTIŠLA OD MENE.




STIH DANA 05.08.2010.

LJUBAV-Mirjana Lukic-Calic

Došla je nezvana

rekla bih nepoželjna

i zatekla me nespremnu.

Gurala sam je od sebe

podizala zidove

molila boga da ti snagu da

da budeš jači od mene.

Molila sam te očima

da pročitaš strah u mome pogledu

hranila se nadom

da ćeš me zaštititi.

Ponekad sam je zvala kaznom,

ponekad sudbinom,

spoticala se o svoje misli

uzalud!

Priznajem,

dobila je tvoje ime,

nastanila se

u svaku poru mene,

pobedila me,

ljubav




STIH DANA 4.08.2010.

RASTEM-Peko Lalicic

Mirisom dunja
sa ormara
i komadom neba
iz tvojih očiju
r a s t e m

bakrom
što bilom
u meni bije
za lastu
na mom dlanu
r a s t e m …

STIH DANA 03.08.2010.

OVAJ SVET-Marina Adamović

Govorila sam danima

Na bezbroj jezika

Prevodila sam sve

Sto mi je odjek dosaptavao

Ocekivala sam da ce istinu

Svi upijati

predamnom je bilo puno ljudi

Kojima je

U glavama odrastao levak

Govorila sam ljudima koji su se pretvarali da su ljudi

I

Postalo mi je vrlo neprijatno

Sto sam i sebe nazivala

Covekom



STIH DANA 02.08.2010.

VEROVANJE-Milka V.Vujnovic






STIH DANA 01.08.2010.

ИМА ЈЕДНО СЕЛО-Zoran Hristov

Има једно село,
знам му сваки камен!
Све сам шуме добро упознао
свака стопа земље добро ми позната
знам мирисе шума и са њива
и распоред звезда кад су летње ноћи
парче неба по ком сунце плива.

Има једно село,
знам му сваку стазу
и црквени конак трошних стреја
знам храст стари
с’ког октобра на југ крену птице
знам сво жбуње поред Пусте Реке
где се крију шеве и штиглице.

Има једно село,
знам му све врбаке
све тарабе где и како прећи
и кад која кућа слави славу
знам ракија кад се љута пече
кад се прави слатко црно вино
и с пролећа који поток тече.

Има једно село
ја га својим зовем
у њему сам провео детињство из бајке
памтим где су расле прве трешње
и погачу из црепуље старе
маст на њој и мало паприке
најслађе, из руку моје мајке.

Зоран Христов

Krikom more isušila

Suzama kopno potopila

U vir bezdana tonula…

Uvek je verovala

I opet verovala…

Bog koji sve vidi

Sve čuje, sve zna –

Odlučuje.

(C) Milka Vukić-Vujnović
_________________
Docekaj me osmehom... ...