POEZIJASCG -

[pollakova]

Sjajan je ovo sajt i ja mu predvidjam uspesnost kao i predhodnom i ucinicu samoj sebi zadovoljstvo da poneke delove iz mog uskoro dovrsenog romana ispisem na stranicama ovog sajta i ocekujem i molim za eventualne komentare , najiskrenije i najostrije kao podrsku
Za pocetak ispisacu kraci predgovor , koji kaze ....


Prici nije prosti povod za preko leba pogace . Bez svrsenog cina sluzenja svrsi . Prica je ono sto jeste i ne moze biti nista drugo . Tu je da govori ako ima ko da slusa i kaze ako ima ko da cuje .
Sve i da se izmisli nju ne mogu razapeti ni obesiti . Njoj nista ne mogu .
Kao maleni svedok , kao preostali potomak svenulog veka , dajem sebi za pravo da cujem istinu koja postoji i koja kaze da je Gospod Bog svemoguc i ako hoce moze rugobu da pretvori u lepotu a lepotu samelje u ruglo a da samo on zna kada , kako i kome to radi .
Zasto ?
Zato !
Je r sta je kusi , kazu , nego sam Gospod nas mucen sopstvenom gladju i zedju , koji trazi hranu i na najvecem djubristu i gasi zedj na zagadjenom izvoru .
On ne mora nikom da objasnjava . ..................
nastavice se

[ljuba-trebotin]

Svetlana,

Drago mi je da ovaj Forum otpoèinje svoj život tvojim romanom. Obeæavam da æu ga pratiti i dati svoje mišljenje o njemu.

Pozdrav i podrška!!!
_________________
Stojim sam na putu! Imam samo sliku iz dana, kad bili smo mladi?

[Vid]

[quote="pollakova"]Sjajan je ovo sajt ...
Pa kako nece biti sjajan kad ga obasjavate duhom....
Vas Vid
_________________
postovalac vasih pesama

[BileMilojevic]

Svetlana Polak

Tudje zrno graska

roman


Predgovor:

Sjajan je ovaj sajt i ja mu predvidjam uspesnost kao i predhodnom i ucinicu sebi zadovoljstvo da neke delove iz mog, uskoro dovrsenog, romana ispisem na stranicama ov- og sajta i ocekujem i molim za eventualne komentare, najis krenije i najostrije, kao podrsku.
Za pocetak ispisacu kraci predgovor, koji kaze: prici nije prost povod da trazi preko leba pogace.Bez svrsenog cina sluzenja svrsi.Prica je ono sto jeste, i ne moze biti nista dru go.Tu je da govori ako ima ko da slusa i ako hoce ko da cuje.
I sve u njoj da se izmisli nju ne mogu razapeti, ni obesi- ti. Njoj ne mogu nista.
Kao maleni svedok, kao preostali potomak svenulog veka, dajem sebi za pravo da cujem istinu koja postoji i koja kaze da je Gospod Bog svemoguc, i ako hoce moze rugobu da pretvori u lepotu, a lepotu samelje u ruglo,a da samo on zna kada,kako i kome to radi.I nikom ne mora da bjasnjava…
Zasto?
Zato!
Jer sta je kusi, kazu, nego sam Gospod nas, mucen sopstve- nom gladju i zedju, koji trazi hranu i na najvecem djubristu i gasi zedj na zagadjenom izvoru…




Glava prva

... Leteo sam iz Kolorada za Srbiju, preko Minhena.Moja su -pruga i ja morali smo tu da promenimo avion.
Nismo se zadrzavali jer nismo morali da cekamo. Prosli smo tranzitnu halu i gotovo da smo mogli odmah da udjemo u sledeci avion.
Stjuardesa nas je ljubazno uputila prema nasim sedistima.
Taman smo se smestili kad u separe udjose nasi saputnici: stariji bracni par.
On:zdepast, ogromnog, opustenog stomaka, sede, kuzdrave kose i plavih, gotovo zgaslih, buljavih ociju…Trom i smotan…
Ona:zarozana, drecavo crvene kose, debela i masna. Mesto usana imala je crtu premazanu neukusno drecavim ruzom.
Uz poprilicnu nervozu i njeno prenemaganje nekako se sme- stise.Osetio sam ogromno olaksane kad su seli jer su mi svo jim ogromnim telesima zaklanjali sve pred ocima.
Poleteli smo.Taman sam se uljuljkao u dremez kad me trze Helen:- Dzoos, zasto ovaj covek bulji u tebe? -
Malo sam protresao glavom i pogledao coveka preko puta. Stvarno je buljio. I, nehotice, zabuljih se i ja u njega.
Poceo sam cak da skiljim dok sam pokusavao da se setim odakle znam ovog, tako poznatog mi coveka.Onda se setih. Prepoznah ga i uverih se po ko zna koji put u zakone kosmi-cke energije i neprikosnoveno kolo sudbine.I za malo pome- ren pamecu i sokom koji me utrnu,nakon tog prvog trenutka prizvah se sebi i poceh polako da se opustam i zamajavam, a Boga mi, nesvesno i zabavljam.Bilo je kao igra. Pogadjao sam njegova neizgovorena pitanja koja su mu se ocitavala izmedju gustih, skupljenih, obrva. I ja sam, u sebi, odgova -rao na njih.Njemu je, rekao bih, postajalo vrlo neprijatno. Pokusavao je da skloni svoj nekad arogantni pogled ali ga je smuseno, ponovo, vracao.
I pitao, pitao, pitao ...
Setih se njegovih reci, davno izgovorenih:
“I da ne znam da je tvoj, prepoznao bih ga... “
Mnogo sam podsecao na majku, narocito likom.

O karakteru da ne govorim iako sam se dugo otimao i batrgao od njenog uticaja na moje formiranje.Nastavio sam da ga po smatram,i imao ogromno zadovoljstvo,zamalo potpuni ose caj euforije, poigravajuci se sa ovim starcem, gledajuci ga ravno u oci:
“ Da, gospodine, kurcev porucnice, ja sam njen sin! I ne,gospodine, zadrigla vreco sala i govana, niste joj vi slo- mili srce jer ga nije ni imala.A da ga je imala, slomio bih ga ja…Kako je, pitate se vi? Pretpostavljm bolje od nas obojice.
Znam, znam, pukovnice,da bi ste voleli da je vidite jos jedan put.I ja bih.Ali smo, nazalost, zakasnili obojica.Upravo letim na nje pogreb.Mislim da sam ipak duzan da vam saopstim nesto sto je trebalo odavno da znate.
Ne, Boze sacuvaj, niste mi nimalo simpaticni! I,iako ne mogu da vas smislim, ipak cu vam reci jednu pikanteriju.
Znate, ona nije ni bila ziva onda kada ste mislili da ste joj bili vazduh. Nista licno, majke mi. Nije bila zedna ni kad je moj otac mislio da joj je voda.
To sam shvatio onog jutra kad sam odlazio.Svakoj majci bi prepuklo srce, ali ne i mojoj Jani.Ona se rodila stara i umr la mlada.Kod nje je oduvek bilo sve nekako naopako.
Ko bi rekao,a? Imala je divnu spoljasnost, finu, meku i mirnu, a u sebi je odavno iskrvarila.Kada? Ne bih se zakleo da znam,ali svakako mnogo pre nego sto je vas upoznala. Svakako, pre nego sto je i me ne rodila. Ko bi to znao.Nego, s oprostenjem, otkud vi me dju zivima?I kako to da niste najebali u hajci na sapke, bere tke, subare i jos kojekakve kape?Nista licno, majke mi Jane, samo sam radoznao.”
Nakon dva sata i, mozda, nesto vise, sleteli smo na Beogradski aerodrom. Prosevrdao sam pogledom.Dobri, sta ri aerodrom! I dalje siromasan i pust… Nije bilo sljastecih svetala, rulje nasmejanog, mladog, sveta; cike, vike i boga- tih sopova...Stari pukovnik me pozdravi kratkim trzajem gla ve. Otpozdravih mu i ispratih ga pogledom do izlaza.
Napolju je padao sneg.


Glava druga

Saopstise nam da malo sacekamo prtljag. Povedoh Helen na kafu do malog bistroa. Zauzeli smo mesta za jednim ma- lim stocicem u cosku .
Sa pogledom prosuh i tezak uzdah jer ovaj je prostor bio jedan od onih prokletih predvorja mojih uskladistenih seca- nja iz detinjstva i rane mladosti.
Visoki, stariji covek sa velikim brkovima u ispranoj kosulji stajao je ispred nas. "Izvolite gospodo" -rece neljubazno, gotovo drsko .
"Ja cu kafu" -rece mi Helen.
"Dacete nam dva produzena espresa u velikim soljama sa mlekom i dve mineralne vode" -narucih mu .
Starina je i dalje stajao .
"Jeste li culi" -poceh, ali me on prekide u pola recenice.
"Cuo sam, ne moze!"
"Sta, bre, ne moze?" -pobunih se.
"Ne moze jedan espreso u dve solje. U velikoj sluzimo dupli, a za mali espreso - mala solja!"
Pogledah ga bolje.Premestao se sa noge na nogu i malo mu je falilo da mi podvikne da pozurim. Imao je izraz lica kao u curana koji dok davi crvice rasteruje kokoske.
"Gospdine, ja samo hocu..." -pokusao sam ponovo.
"Ne mozeee… "
Sad se ja iznervirah: "Kako, bre, ne moze!?"
"Lepo bato, ne mozeee! Je l mozes ti da odes u proda- vnicu i kupis produzeni orman? Mozes?Ne mozes! Mali espre so- mala solja,- "Moze!?" i demonstrativno zavrsi.
Ukapirao sam:"Molim vas, donesite mi kafe kakve sam trazio, a ja cu vam platiti cetiri. Samo ih donesite."
"Tako moze!" -i hitro se udalji od stola.
Helen nas je posmatrala zbunjeno. Nisam stigao jos ni da pocnem da joj objasnjavam o cemu se radi, a on se vrati, posluzi pice i gurnu mi racun pod nos. Platih mu odmah. “
“Hvala, u redu je" -odmahnuh rukom.Dao sam mu baksis za tri narudzbine.To ga valjda postide i poce da mi objasnjava mlatarajuci rukama:"Jebi ga sine, od neceg mora da se zivi."
Klimnuh glavom u znak razumevanja.
"Hvala! " -promumla nerazgovetno i bezvoljno nestade.
Stvarno sam ga razumeo.
Kafa mi je bila preduga pa bojazljivo upitah Helen kakva je njena.
"Dobra, nije losa" - odgovori mi zadovoljno.
Znaci,moja je bila produzetak iz njenog dozera. Znao sam za takve stvari.Kad sam izivljavao najludji period puber teta, majka mi je radila kao konobarica.Cinilo se da joj je moc regeneracije u tom periodu zakazala jer smo bili bez filera i neko vreme hranila me upravo ovakvim kafama, vinjacima od nula ni jedan i ostalim konobarskim forama.
Baksis je odvajala za moju garderobu, platu za racune.
Cekao bih je cesto posle posla i kad sam dolazio po nju, kao popisan, ni za delic sekunde zaprstao bih od njene ener gije koju je sirila na sve strane radeci taj posao kao da,u najmanju ruku, radi posao marketinskog direktora.
Niko osim mene nije znao jede li za dorucak kacamak, ili pije sampanjac.
Bili smo na dnu dna kad sam digao sidro i krenuo, ali ona mi iznedri pozamasnu svotu da mi se nadje. i volsebno stade na noge.
Napolju je padao sneg.Duvao je vetar, bio je pravi kija met. Moje lanene pantalone bile su mokre do kolena.Helen je bauljala po poledici na tankim stiklama, pridrzavajuci se za mene.
"Kakva zena!Samo ona moze da umre za Novu godinu.” , Gde li je sad stari pukovnik da mu kazem:"Vidite li gos podine pukovnice, kako ona vraca. Polako, polako, docicete i vi na red."
Uleteli smo u taksi cvokocuci . Razmisljao sam.
”Kuda?- okrete se taksista: "Gospodine, kuda?"
"Samo krenite, reci cu vam uz put "- a u sebi pomislih:
“To se, rodjace, i ja pitam”.
Nikad mi do kraja nije bila razjasnjena ta zavrzlama oko njenog odrastanja. Imala je i brata i sestru i ujaka i majku i tetku i strica i jos kojekoga koji su sve to bili, a u stvari i nisu.Ona je govorila da je imala samo baku koja ju je cuvala dok je bila ziva, a sacuvala kad je umrla.
Svasta.I tako ja ad nisam znao kuda da odem jer kako je ona imala samo baku- ja sam imao samo nju, ne racunajuci svoju zenu i troje dece
Opredelio sam se za hotel kao jedinu alternativu bez eventualnih iznena djenja i saopstio to coveku koji je vozio.Cak i kroz zamrznute prozore taksija mogao sam, mada nisam bio ni malo raspolozen, da nazrem svaki cosak svoga grada...
Ovako umoran i smrznut,mada po prirodi nimalo senti- mentalan, poceh da lovim u svojoj glavi uspomene, secanja, ni sam ne znam sta…
Priguseno svetlo sa nekog dalekog prozora vrati me, Bog-te pita, koliko godina unazad.
Cucao sam iza njene fotelje.U sobi je sijala samo, mara- mom zamracena, lampa na staroj antikvarnoj komodi koja me je oduvek plasila.
Usla je tetka i polako pritvorila vrata. Majka je sedela kao duh u sirokoj, beloj, spavacici naspram zida na kojem je visilo veliko zidno ogledalo u ramu od slonove kosti.
Tetka je stala iza nje i stavila joj ruku na rame. Majka je svojom preklopila njenu saku.To je bilo zauzvrat sve.I po red zgrcenog lica i ukocenih ociju ponovo je imala onaj svoj ironicni, podsmesljivi, vlazni, pogled macke koji me je, jos kao sasvim malog, dovodio do ludila.

Glava treca

Nije umela da zakuka, da zaplace, zajeca…Nije htela bilo cime da pokaze svoju ranjivost.
Ne.Ona je sedela samo tako i gledala u sve nas koji oko nje krvarimo kao budale,kao u insekte davno izumrle. I, tu i ta mo, odmahivala rukom da nam pokaze kako se drzi bolje od nas.
Dosao je trenutak u nekom vremenu, koje je kasnije usledi lo, kada sam poceo da razumem taj njen stav i kad sam saz nao da je ona zaista mislila da su ljudi sa osecanjima davno izumrli.
U stvari, nisam siguran da li sam to ja shvatio, ili je to bila njena nema replika na moje negodovanje zbpg izrazavanja svojih emocija.
Tada, toga dana, tako malom,doslo mi je da je dohvatim za kosu, i vrisnem :
" Mama! Mamice moja, pogledaj se na sta licis. Oci su ti sarene i lukave i ja ne znam da li me volis. Mamice, zasto ni si kao ostale mame?"
Ona nije verovala unapred.Zarobljena u mrezi sopstvenog cutanja, sudila je sebi i osudjivala i presudjivala svima oko sebe .
Bila je musko u zenskom telu, zensko u muskoj pameti. Kao produkt njene prirode, izmigoljio sam se izpod njenih skuta, mnogo zesci i drcniji nego sto mi je bilo sudbinom pre dodredjeno.
Ako nije plakala ona nisam mogao da placem ni ja.
Tetka ju je prijateljski stegla za rame. Majka ju je potapsala po ruci. Savrseno mirna i pribrana izgledala je kao da joj ni- ko nije potreban.
" Idi, odmori se malo!" -rece joj.
Tetka se lagano okrenula i izasla iz sobe:"Boze me sakloni, kao da ona mene tesi" -cuo sam kako je rekla nekome izlazeci.
Jana je znala da kleci, da se zamajava i presabira u samoci. Njena narav zrtve koja se nicemu i nikome ne opire bio je njen nacin da se odupre, razoruzava i pobedjuje.
To isto vece bio sam isuvise uznemiren i smrvljen da bih napra vio bilo kakav kontakt sa bilo kime iz moje cudne familije.
Helen i ja prenocili smo u hotelu. Ja, jednostavno jos ni sam bio spreman ni za kakav susret. Ma ko god to bio.
Sahrana je bila sutradan.
Formalnosti oko toga sa svim troskovima zavrsa- vao je i snosio poslednji muz moje majke, poznavajuci ga, verovatno sa zadovoljstvom.
I zato ja nisam morao da zurim nikuda, mogao sam da odmorim od napornog puta, a ujutro obavim ono malo poslova sto treba.
Ali, nisam se odmorio. Tacnije: oka nisam sklopio.
Ustao sam umoran i iscedjen i doslo mi je da se vra tim na aerodrom, cekiram kartu za povratak i spakujem zenu i sebe u avion za Bozju mater. Toliko sam bio napet i razdrazljiv.Umesto toga, poslao sam gospodju na orucak, malo se pribrao i resio da prvo nazovem tetku . Onu, o ko joj sam malopre govorio.
Vec sam se pripremio za nekakav kratak, suzdrzan, da ne kazem informativan razgovor, ali me je ona sokira la ljubaznoscu i insistiranjem da se Helen i ja odmah spakuje- mo i dodjemo kod nje.
Sok je bio izazvan tim pre sto se moja majka i njena polusestra nikada nisu slagale, niti razumele. Koliko se se cam nisu ni pokusavale.To je datiralo jos iz dana kada je mo ja tetka po profesiji bila lekar ,a moja majka zena lopova .
Mislim da je uocljiva sustina neslaganja njihovih karaktera.
Tetka je bila srdacna. Nista u njenom domu nije podse calo ni pozivalo na proslost i Helen i ja smo se zaista osecali prijatno.
Sahrana je bila u 14h tako da smo imali vremena tek da pro cavrljamo uz kafu.Oko 13h krenuli smo na groblje gde bi se nasli sa ostatkom familije i prijatelja.
Nisam znao ni ko je jos familija, a kamoli ko su prijatelji.
Davno sam otisao.
Bio sam zatecen brojem ljudi koji su stajali okupljeni oko ka pele.Tetka me je pravo sa kapije sprovela do vitkog, visokog i plecatog muskarca koji s' ledja nikako nije mogao podseca- ti na starca kojeg sam sledeceg trenutka ugledao.
Zbunio sam se kada se okrenuo. Imao je zive, nemirne i plemenite crne oci, malo duzu razbarusenu kosu prosaranu debelim sedim pramenovima i sede brkove ispod kojih je viri la debela cigareta.
"Ovo je nas Djordje " - rece moja tetka, zatim se okre- nu meni: "Djordje, upoznaj se sa Savom."
On mi pruzi ruku, drugom me izlupa po ledjima i pove- de dalje, bez i reci izvinjenja, od grupice ljudi sa kojima je do malocas razgovarao.
Imao je nenametljivo siguran i malo bahat stav, kakav je imala i moja majka. Verovatno su zato i ostarili zajedno.
Odmeri me brzim pogledom od glave do pete: "Drago mi je da si uspeo da dodjes ... Nije ti ostavila mnogo vreme- na. Da te pogledam."
Ja stadoh mirno.Dok me je promatrao pronicljivim pogledom meni kao da se jezik zavezao.
Ostao sam opcinjen pojavom ovog coveka i glupe i neprimerene misli pocele su da mi se vrzmaju po glavi.Nika- ko nisam mogao da zamislim Janu kako sikce na ovog cove ka ili ga ignorise, kako nesvesna ovakve harizme i jacine bljuje vatru.
On nije licio na oca, ni na pukovnika, ni na onog posle, niti onog pre.On je licio na nju. Nasla je dostojnog sebi i srce mi se raspekmezilo misleci kako su njene zvezde imale ipak dobrog dispozitora.Ostali smo tako neko vreme ali nismo razgovarali.Samo smo tako stajali, svaki okovan svojim mislima.Ne znam za njega. Ja sam razmisljao ovako: ovaj covek je voleo moju majku i to sa svim njenim epodno sljivim osobinama. To sam znao kao sto sam znao da sam je voleo i ja, i kao sto nisam znao da li je ona ikoga volela. '
“´Ajmo, vreme je "- rece mi i krenu prema kapeli.
Dugo smo stajali i primali saucesca. Nadirala je reka ljudi.
Ja ih, mahom, nisam poznavao. Stavise nisam ni pokusao nekoga da se setim.
Pogled mi je bio zakucan na kovceg zatrpan vencima i svakakvim cvecem.
Jedno do drugog stajali smo Sava, Helen, moje dve polutetke, moj poluujak, majcin polu stric, polutetka i jos nekolicina njih kojih sam se secao kao kroz maglu, ali nisam bas mogao da se setim ko je kome sta.
I naravno, ja, koji sam jedini, izgleda, bio ceo.