POEZIJASCG -

[Sanjalica]

O PESNI�KOM VITEŠTVU


Spremajuæi se da napišem ovaj tekst, razmislila sam, vrlo odgovorno, o jednoj prigodnoj anegdoti koju sam èula pre mnogo godina, a èiji je glavni akter Smiljana Dragiæeviæ, pesnikova æerka. U svojim preranim hodoèašæima kulturnim dešavanjima u Novom Sadu, sa nepune tri godine, vraæajuæi se sa jedne književne veèeri sa ocem, nije mogla a da ne zapazi nevinom i britkom mudrošæu èistog deèjeg srca, i da ne prokomentariše: Tata, meni se èini da ovi književnici samo hvale jedni druge. I onda sam shvatila da æu morati veæ na poèetku ovih svojih malih prinošenja pesnièkom tumaèenju Rajice Dragiæeviæa da se opravdam. O njegovoj poeziji mogu da govorim samo u domenu jednog dugogodišnjeg pesnièkog bratstva u kojem, nas dvoje, kao pravi savremenici otkrivamo sve literarne novosti, lavirinte i dileme svog doba. Ali mi je ujedno taj vremenski kontinuitet pomogao da donekle razdanèim i raskatanèim neke duboke tajne i visine njegovog pesništva.
A na jednu površnu upitanost, koju postavljam na poèetku svog izlaganja, a ona glasi - zašto pesnik nije pisao više, odmah æu i da odgovorim: unapred znam da treba da se oslonim na tumaèenje jednog našeg uglednog profesora o kom smo Rajica Dragiæeviæ i ja èesto govorili, a on tvrdi da piscu, naroèito pesniku èini mi se, može da bude dovoljno ako napiše i samo jedan red. Ali da stoji odgovorno iza tog napisanog reda.
Rajica Dragiæeviæ je svoj život velikim delom orjentisao u jednu drugu, veliku oblast – elektrotehniku i taj posao radi zdušno i odgovorno. I ne mislim da ga je to i najmanje omelo da se ozbiljno bavi književnošæu. Zato on strpljivo ispisuje svoj književni manifest i njegovo je ime vrlo precizno obeleženo na intelektualnoj i književnoj mapi Novog Sada u poslednjih tridesetak godina.
Znaèi, ne prozivam pesnika zbog velièine njegovog opusa jer je on svoj talenat ustolièio i krenuo da razvija u prepoznatljivom i samosvojnom izrazu veæ u prvoj knjizi. A to je dovoljno. U suprotnom bi govorili o poigravanju talentom, to mora da bude, ako veæ nije na spisku jednog od smrtnih grehova. Jer, ako govorimo o današnjem trenutku u našoj poeziji zakljuèiæu da ne mogu a da ne uoèim nebrojene slabe, neobdarene, prozirne književne pojave koje se uporno bore da postanu što bolji u onome što ne mogu ni da naènu obezglavljeni neposedovanjem dara, ali što dosegnu trudom, ludilom svojih velikih patnji, skribomanstvom, upornošæu. Ne podsmevajuæi im se, pomalo im se divim... Na svu sreæu, nisam prozvana da govorim o takvom književnom sluèaju.

Rajica Dragiæeviæ je pesme uknjižio u èetiri zbirke èiji naslovi poèinju milozvuèno, vokalima: “Evo moje glave”; “U nesvest”i; “Istrajavam”; “A zavodi me beskraj”... Još jedan vokal, koji nedostaje, vokal O, trebalo bi da okonèa, ali ne i ogranièi ovaj opus Rajice Dragiæeviæa.

“A zavodi me beskraj...” kao pretposlednja vokalska zbirka još jednom, posveæenièki govori o zavièaju. Zavièaju duhovnom i geografskom.
Poštujuæi široki autorov interes za zavièaj kao sveukupnost duhovnoga i materijalnoga dobra, moram primetiti da se za propitivanje usmenih i zavièajnih motiva pogodnima èine sve èetiri njegove knjige.
Zavicaj je tema izgubljenog raja, èesto u književnosti lociran kao mitsko mesto prapoèetka, a samo veliki pesnièki dar može uspeti da od veène teme DA nešto novo. U jednom drugom tonu bi osvetlila ovu njegovu zavièajnost. U svetlu jednog veènog stiha: "S MESTA SE NISAM POMERIO"
Zato postavljam pretpostavku: Šta ako bismo Zavièaj zamislili kao Sabiæe, nešto što živi u nama i što nas stalno ZAVI�AJI, ZAVI�E... Zateknute zaèuðene nasred Sveta. Na svim našim raskršæima. Šta ako mi nismo nikada otišli? Jer u pesnièkom sluèaju Rajice Dragiæeviæa to je mesto sa kog se nikad ne odlazi iako on èesto baš o odlasku progovara. Zavièaj je ono što me stalno doziva jer me doziva iz mene.Tako pesnik i peva u pesmi “Kosovina” , tim, skoro mitskim toponimom, kojom otvara ovu zbirku: “Glas kojim dozivala si me / èuo sam u svom srcu / mada nisam naèisto / ko je koga zapravo zvao / tek u meni daljina odjeknula je / rodna kuæa predeli povratak / i evo tu sam stojim lebdim / došao sam jesam / odnekuda sam pao.” To nije zapažanje koje je predoèio Crnjanski, koji se dosta dobro razumeo u tu problematiku, i tvrdio da se u tuðinu sve može poneti sem zavièaja. Možda je èak i taèno da se u takvim prilikama i zavièaj toliko menja da nikad nema i ne može biti povratka u ono što se ostavilo.
Ali Rajica Dragiæeviæ u svom zavièaju “sve prepoznaje” bostaniku, medunak, vidu, ranac, prevoje zavojcu, izvorak, pekarnicu, basamake... Jer njegovi toponimi ne žive samo u jeziku, veæ i u duši. On ih živi i vraæa im se.
A Duša, kao kraljica svih duhovnih dobara datih nam na ovom Svetu, ponekad preživljava Migracije. I samo pomoæu nje se, smatram, u svakom pesnièkom sazrevanju postavlja relacija vrednovanja Putanje koju pesnik prelazi od svog mesta postanka do svake taèke njegovog napredovanja na mapi stvaranja. A na putovanja svake vrste, èoveka, ponajviše pesnika najdalje vodi Ljubav. Tajna i objavljena. Tako se kroz zavodljivost pesnièkog beskraja Rajice Dragiæeviæa, naziru vilinski bledunjavi ženski likovi, sneni, majèinski i devojaèki. U ovoj zbirci pesnik æe nam još jednom “objaviti ljubav”, oèekivaæe da se “otvori knjiga posred sreæe”. Pesnièki-znaèi proroèanski zabrinuæe se nad tim što je pesniku dato da “tek nešto unapred sazna”. I u još jednom pesnièkom beskraju on æe prizvati lepotu ljubavi, onu lepotu koja “zveèi, jekti, zvoni”. U prvoj zbirci “Evo moje glave” on najavljuje Dragoj svoj kret u nepoznano, najavljuje da je spremio darove. Pored njega æe “promicati svet”, “trajaæe glad”. U sledeæoj zbirci, “U nesvesti” on æe ispitivati sebe, puštati ljubav da ode od njega, poruèivaæe “da smo pali”, da æe se sam podiæi iznad opasnih mesta, iznad tragike, osluškivaæe majèinski, a devojaèki krik nad znanim zavièajnim toponimima, I dok bude “istrajavao” u sledeæem pesnièkom putovanju, kroz polomljene grane svog detinjstva ugledaæe opet tu decu, zapravo “uvele devojèice”, vlasnice trešnjoreda. I opet, odlazak o kom intenzivno razmišlja i èesto njime sebe opominje, baš u toj pesmi “U vazduhu” u kom se još jednom pita “èiji li smo sada / kad smo ni tamo ni ovde”, ostavlja èitaoca upitanog da li je pesnik zaista odsustvovao iz zavièaja, da li i jednog trenutka odsustvuje u njemu poetsko mišljenje, ili on to mišljenje ŽIVI? Jer se on upravo u zbirci “Istarajavam” pita kroz stihove GDE JE MOJ DOM? Ne zavièaj, to mesto je stameno u njegovom biæu, ali je pojam DOMA kolebljiv i sklizak. Pita se dok istrajava u muèkom dobu-nedobu, u razdoblju opšteg pada. Pita se to i opraštajuæi se od Oca, ali izdvajajuæi sušto zrno”kojim se svako vreme, svaka prošlost, svaka propast s veènošæu veže”. I lutajuæi, upravo za ocem, sokakom, gluvim putem u nigdinu” pesnik se smiruje u najdubljem smislu svog TRAGANJA. Jer uoèava “da dole pada svet od stakla, snoviðenja, privid, lagod, uzdignutost u kvazare”, a on ostaje zapitan da traga. Jer TRAGANJE JE PESNI�KI PUT.
Njegova briga kreæe od Zavièaja i Doma, ali se negde u visu povezuje sa sudbinom svakodnevnom. Sudbinom liènom, sudbinom Domovine i njegovih prijatelja. Jer, može li se živeti, voleti i tragati bez zapitanosti o sudbini svog roda i svog naciona? Smatram da Rajica Dragiæeviæ to ne može.Tako je i pesma “Neðeljko Bojaniæ” u stvari ep o herojstvu življenja i duha, a Neðeljko jedan istinski epski junak sa srcem viteza, ali ujedno i vrlo lirski, sa dušom golubijom koji mora biti i jeste primer viteštva i junaštva u svim vremenima, na svim geografskim širinama i dužinama. To ga u jednom veènom trenu, njemu na zdravlje, povezuje poetski sa još jednim junakom iz ove zbirke, a to je Džidža Rade, preplašeni mladiæ, jedne, tada mlade kraljivine, koju æe, kako pesnik oseæa “ubrzo rastrgnuti kao mladu srnu, zemlje lavovi, zemlje tigrovi i zemlje leopardi”. I njega Rajica Dragiæeviæ uspeva da ovekoveèi, i upiše u veliki porodièni i album poetski, onda kad veæ obiène ljude skrha zaborav.
Tako Neðeljko Bojaniæ jeste �ovek koji ostaje i opstaje - ne na svom rodnom mestu, ali opstaje u svom duhovnom zavièaju doprinoseæi svom narodu, snagom “graniènog kamena”, oèekujuæi da njegova domovina, kako pesnik sluti stihom, sa sebe”pokrov zlovolje silnih strese”. Ne zamerite što æu napomenuti da sam imala to zadovoljstvo da ovog junaka upoznam i proverim snagu i istinitost pevanja. A slutnja pesnikova, zapoèela pesmom “KAD” u zbirci “Istrajavam”, slutnja da æe “kada naše izgnanstvo prestane” svako voæe poèeti da raða, da æe se “èitati pesme stvorene u izgnanstvu”, nadam se da æe se ostvariti. Jer verujem u proroèansku moæ poezije i maternjeg jezika kojim pesnik sudbonosno progovara. U tome smatram, i jeste opsenarska snaga nje same.
Onaj, s poèetka prièe, sporo pisani manifest, koji Rajica Dragiæeviæ pažljivo snuje svojim iskazom, kao da dostiže svoj krešendo u Pesmi-Manifestu: “ODLAZAK”. On kroz svoje stihove Helderlinski zakljuèuje da “ono što traje zasnivaju pesnici” na svoj naèin, progovorivši opet moænom, muzikalnom, maternjom melodijom:”kad moæ postane nemoæ / i iz mog oka slutnog / konèiæ vremena kao povorka mrava / izvuèe se sasvim išèili / ti kaži tu je sad je bio doæi æe / samo što nije / evo bili smo jesmo Bog s tobom / kako da nismo bili / kad iz toposa logosa odosa / bešumno odem/šireæi lukom prema beskraju lomno krilo / ti kaži nije kakvi otišao / tu je kraj nas i u nama / jer svugde ga je u svemu živom / èak i u stvarima bilo/... Išèitavajuæi ove stihove ne mogu da se oduprem jezi, snazi kojom se pesnik obraæa �itaocu. Kao pojmu pamæenja. Jer mi prolazimo i odlazimo tamo gde smo se uputili u beskraj koji nas ipak sve zavodi...., ali ostaje �italac, taj medij koji nas oživljava i dopušta nam da trajemo mnogo duže od Života samog. A, nije li pevanje TRAJANJE??? Iako on progovara da “peva da bi zarobio trenutak”. A, šta mi, zemni imamo osim trenutka??? I onda dolazimo do momenta kada nada pronalazi stranputicu koja zaobilazi “prolaznost ljudsku”i progovara kroz onu pesnikovu: kazano ti j e / kazano nije svakom / kazano nije makar šta / kazano ti je da kažeš / da kažeš kazano!!! I time priznaje pesnik da je on samo medij neèeg moænijeg, mudrijeg, višeg što iz njega progovara!
A, ipak, imati šta reæi smatram da je povezano i sa duhovnom vertikalom koju èovek mora posedovati u sebi. Jedan taèan, emotivni kompas, koji æe pokazati put sopstvenih oseæanja, zrelih, preraðenih misli koje èitalac može da usvaja prepoznavajuæi smernice zrelog, odgovornog biæa. I ako su uz to smernice predoèene èitaocu maternjom melodijom, a ona je za sve nastasijeviæevske podanike jarbol i maè pesnièke veštine, e onda tog pesnika imamo RAŠTA IŠ�ITATI!!!
I dodaæu: nek kaže pesnik ako ima šta! Ili nek uæuti!
Možda mi zaista moramo da nešto nauèimo èitajuæi. I u poeziji danas èesto æete uoèiti slojevitosti mnoge. Kao u enciklopedijski natrpanim romanima nekog post-izma, koji dovode do smeha, suza i aplauza. Nasluæujete: Išèitavale su se stranice i stranice briljantno odabranih što neobiènijih podataka o svemu i svaèemu... Stari zanati, tehnièki podaci, zoološka fakta, antropološke zagonetke, istorijske pikanterije, kulinarske tajne, borilaèke veštine, homeopatske zavrzlame, kosmièki apsurdi, meteorološke zakonitosti... Sve to vešto natrpano u ekspres lonac književnosti! Ali TO bi prepustila prozi, AKO TO TREBA DA BUDE NJENA FANTAZMA. Ali ZATO logos – ŽIVU RE� - DAJE SAMO POEZIJA.

A smatram, Rajica Dragiæeviæ može da nam tu reè uputi, da ima o èemu da progovori i kad se, kako bi on to istakao / samo koprca / , a kamo li kada se upuæuje na jedno mesto gde se može da hoda samo ako ste zavièajni i pesnièki gorostas/ niz padine, useke i doline/ èak i ako je pisanje samo traganje “ za oblikom jednim bez kraja”.






U Novom Sadu, 28.5.2008. Jelena Stojsavljeviæ