BileMilojevic
Pridružio: 04 Feb 2007
Poruke: 65
Lokacija: Beograd
|
 Poslao: Čet Sep 18, 2008 9:31 pm Naslov: Kratka priča- Miljojko Milojević |
 |
|
Miljojko J. Milojević
VITEZ
Ja sam -ja:Ale...Žestok i pust.Prezivam se...Nije važno, neću da kažem.
Volim decu; ljude obične, poštene, skromne. I životinje, naročito:hata, hrta i sokola.A hat da je crn kao zivt s belim belegom na čelenki;hrt da je rotvajler, albinac sa tamnim paležom, a soko- sivi kobac sa Sokolovice.
Otac kaže da sam sav u oblacima, neprizemljen.Vitez izgubljen za sva vremena, sanjar.Ne zna da je san o hatu, hrtu i sokolu-zapravo njegov san.
Bilo mi je jedva dvanaest godina kad me poveo u obilazak imanja.Prvo u Ledinu, pa na Čuku i najzad u Do.A tu, u Dolu, uvrh Velike njive, iza zabrana, ozari nas predvečerje.Ogroman prostor između Jastrepca i Kopaonika i daleke Sokolovice na jugu, kupao se u večernjem rumenilu, u tihom letnjem miru,bez daška vetra.
Visoko, nad njivom sa prezrelim klasjem, lebdi soko.
Otac lagano diže ruku prema njemu, koso u nebo:
“Vidiš li ga.To je moj soko.Pozdravlja me svaki put kad se nađem, ovde, u Dolu.”
Soko se, brzinom munje, sunovrati u žito ispred nas.I zaklikta.. “Eto, vidiš?”
Onako mršav i lak sa još uvek s uzdignutom šakom prema nebu činilo se da sutonom zasipa čitav pejzaž:livade i bremeni ta polja, šljiva- ke i zabrane, potoke, čuke i seoske krovove u podnožjima mnogobrojnih topličkih bregova i brežuljaka.
“Vidim!”-odgovorih, a neki blagi nemir i nejasna čežnja, kao u snu, preliše se u mene.I traju još uvek, i danas, posle osamnaest godina.
Kažu da sam plahovit, brz.Hrabar i ljut.Uvek spreman na suno- vrate.A nisam baš takav-jer znam čega sam se najviše bojao, a i sada:
igle.
Na iglu sam našikao petu narednog jutra, u avliji, dok sam žu- rio na bunar po vodu.Uz dugotrajan bol i strah mnogo sam razmišljao o igli.
Znam: mnogo korisna i mnogo opasna stvar: i spasava i ubija.
Igla: nevelika, tvrda, vitka, glatka, obavezno oštra i šiljata. Sjajna, laka i radosna kad radi direktno iz ruke.Zarđala, teška i zla -kad je izgubljena u tepihu, u travi, u štali.Venčava se sa tetanusom i dublje i brže od eksera i srče prodire u petu, palac, šaku...
Igla:mnogosvrsna i mnogovrsna.
Svrsishodna: za šivenje- u jednoj noći sašije težanu ili lanenu košulju; za pletenje-u saglasju njih pet ispevaju najlepši džemper za tri dana; za sitan vez-kad proguta par kalema ibiša na belom čaršavu razbo- kore se najdivnije ruže i ljubičice;za lečenje-kad čudna, nevidljiva i zla bića iznutra zapale ljudsko telo, iz belog mantila sevne nakoso izoštrena i šuplja igla i ubrizga spasonosni lek. Isto takva ispija eksudate, gnoj...
I krv-najbolji lek kad se daruje drugom;za ubijanje-kad pijana i suluda ubrizgava otrov, drogu, kugu, sidu, žuticu i mnoga druga zla; masovno ubija kada je udarna u automatu, mitraljezu, detonatoru, topu...
Mnogovrsna:stara koliko i ljudski rod.Tehnološki evoluirala od drvene, kamene, koščane do bakarne i bronzane pa do gvozdene, a za- tim postade visokolegirana, dijamantska, kristalna, grafitna, magnetna, čas prijatna, čas kobna...
Ja ne volim iglu, ja sam se strašno bojao igle,pa i medicinske kao vampira, ali...više -baš i ne...
***
Kad naši vlastodršci “oslobodiše” naše narode jednoumlja i strmeknuše u bezumlje; kad počeše laži, ljage, pljačke, silovanja, ubi- janja i masakri, počeh da pijančim više nego obično. Na televiziji nekakvi zelenooki mladići, pravi grmelji, plavokosi, zamašćeni, crveni u licu, uz lude gitare, ludački urlaju:
”Zapamtićeš, generale, Vukovar...Vukovar...Vukovar...”
Dok zloslutno i kakofonično odzvanja njihova pretnja, reporter razgova- ra sa fotogeničnom gimnazijalkom:
“Šta mislite, šta hoće Srbi?”
“Znate vi, kao i ja, šta hoće Srbi! Njih treba sve poklati, sve do jednoga!To će vam reći svaki mladi čovek u Hrvatskoj.Eto, pitajte i druge...” -tvrdila je lepotica stiskajući do čudnog grča izrazito tanke usne.
Zaprepašćen ovakvom slikom i tekstom, naprečac, odlučih: idem u rat! Sam, dobrovoljno, bez poziva...
Narednog dana u podne otac me otprati do autobuske stani- ce.Zbunjen, tužan, izgubljen i bled, molio me:
“Nemoj da srljaš u okršaje sam.Slušaj komandu, molim te. Ostavljaš dvoje dece.I pazi:nemoj da okrvaviš ruke.Ne diraj civile, ranje- ne i zarobljene.Čuješ, čuješ, Ale...”
Ostade dugo kraj druma, iza autobusa, sa uzdignutom rukom, kao onda kad se pozdravljao sa sokolom u Dolu, ali sada bez radosti i snage.
***
JNA se žestoko borila za svaku kuću, ulicu u Vukovaru. Dobrovoljci raznih stranaka žestoko i surovo, ubilački i samoubilački. Padaju ranjeni, psuju...Borbe se vode neprekidno, lukavo i čudno:uz priziv smrti kao uslova da se preživi.Prvo zacari zloslutna, hladna, tiši- na.Raste strepnja odakle će da grune. Gledamo u kapije i dvorišta, prozore i terase.U krovove i dimnjake...Odasvud preti snajper. I...Tišina krikne:zafijuče zrno, okrzne šlem i spljošti se o zid kraj glave, kraj ramena...
“A, tu si, ujo!?” i zaspemo red kuća kišom iz automata,seri- jom granata, a zatim na juriš u dvorišta, do kuća i šupa...
Oni, odnekud, nanišane i ustrele.Podmuklo, janičarski zlurado.Pogodiše Talevskog,arhitektu,novokomponovanog Makedonca.
Snajper mu raznese bok.Liju mu krupne graške znoja niz čelo u obrve, u oči.Previja se bespomoćno i bez jauka.Ćutke širi ruke prema meni.Uprtih ga na leđa i krenuh nazad za ambulantu. Oko nas pljušte zrna...Stiže sanitet.Obojicu nas uneše u kola. Lekar mu iseče bluzu, pogleda ranu.
”Hitno u bolnicu, ovde mora transfuzija, mnogo krvari!”
“Brate, koja si grupa, voleo bih da mi daju tvoju krv”-jedva čujno, prvi put, prošaputa Talevski.
“Nema frke, Tale, daću za tebe.Ne boj se, druže!”-kažem, a najednom u peti sevnu oštar bol i krenu naviše, uz kičmu, u potiljak. Osećam kako lebdim.Kako malaksavam, kako mi obamreše ruke...Vidim u nekoj sumaglicu iglu.Zarđalu tanku, oštru...Onu iz avlije što sam je na- gazio kraj bunara.Znojim se, drhtim...Krv, izcurela iz Taletovog boka počinje da me guši; zapire mi nešto u grlu;
nemam vazduha...
“Meni je loše, loše mi je doktore!” I naslonih se na njega.Ne znam šta je bilo dalje.U ambulanti kažu:
”Kolabirao si od šoka, ništa opasno, ništa neobično”.
“Gde je Tale, šta je s njim?”-pitam.
“Biće Tale u redu, ali za njega treba puno krvi -kaže poručnik i upre pogled u mene-možeš li da pomogneš?”
Mogu!”-odgovorih i pođoh za njim.Dok su mi uzimali krv gledao sam uporno i inadžijski u iglu.I ništa:igla obična, fabrička, sterilisana...
U blizini reke Vuke čula se žestoka topovska paljba. Bukte krovovi.Od požara zakrvavilo nebo.Nebo hladno, zlokobno i nisko da soko pod njim ne može da lebdi.
Ni radosnim kliktajem isprati viteza u spokojan san.
Poslednji izmenio BileMilojevic dana Uto Dec 23, 2008 2:31 pm, izmenjeno ukupno 1 puta |
|
POČETNA
Pitanja
Traži
Lista članova
REGISTRACIJA
Profil
Proveri poruke
Pristupi
