POEZIJASCG -

[ZoranHristov]

Некада давно, пре много година, случајно сам био у једној земљи далеко на западу.
То је нека врло чудна земља, са још чуднијим људима.
Била је то земља старих људи, земља у којој није било смеха и радости. И сунце у тој земљи није грејало као у другим земљама. Док сам пролазио том земљом, имао сам утисак да сунце некако жури да што пре побегне с неба изнад те земље, а кад би наишли облаци, нећете веровати, ни они нису били као свуда, били су толико плави да су изгледали готово црни. Ишли су тако ниско да ми се чинило да покушавају да уђу кроз димњаке у куће.
Путујући тако наишао сам на једно село испод велике планине иза које је сунце залазило. Како се мрак веома брзо спуштао, да будем искрен, нисам смео да заноћим напољу те сам се за преноћиште обратио у једној кућици.
Покуцао сам на врата једном, два пута, три пута... и онда се отворио мали прозорчић кроз који су се виделе само очи човека са којим сам разговарао.
- молим Вас, да ли би сте хтели да ме примите на преноћиште, богато ћу вам платити?

- ха, не примамо странце у кућу - одговори човек - али ако си спреман да платиш пустио бих те да преноћиш у сенику, коштаће те један дукат.

Пошто нисам имао бољу понуду, прихватио сам и сеник, с тим да платим ујутру, али ме глас човека са којим сам разговарао натера да се замислим.

- ха, ујутру, ако будем имао среће да те видим!

На брзину сам скинуо седло с коња, и направио простирку у топлом сену. Мрак је био све већи, и некако гушћи.
Тек што сам задремао, кроз мрак су почели да се чују неки гласови... коса ми се подигла на глави, били су то ужасни гласови, крици, плач и врисак деце.... отворио сам широм очи и чврсто у руци стегао своје перо за писање јер никаквог оружја нисам имао. Како су гласови били све јачи, а са њима и мој страх, одлучио сам да што нечујније преко себе и свог седла набацам сено и сакријем се. Убрзо затим осетио сам како НЕШТО гази по сену, помислио сам да ТО баш мене тражи, међутим, мирис свежег сена успео је да сакрије моје мирисе и ТО је брзо нестало. Од страха нисам смео да склопим очи све до сванућа.
Чим је свануло извукао сам се из сена и поново покуцао на врата, врата се широм отворише и изиђе мали дебели човек, држећи за руку малог дебелог и мусавог дечака, лукавог погледа који је у руци држао повећи комад меса.

- ха, ти си жив, благо мени, узећу свој дукат, добро си се снашао. ТО ретко кога пусти тек тако... Алавко Масни - рече свом сину - сместа улази у кућу !

Отрчао сам у сеник, од коња, остало ми је само седло које сам сакрио са собом.

- ха, ТО ипак није долазило бадава! ТО никад не дође бадава.

Замолио сам човека да ми прода и нешто хране и ако има свог коња, наравно, умео је да процени моју ситуацију и то ми добро наплатио с тим што нисам добио коња, већ једног ћудљивог магарца.
Свој пут кроз ту чудну земљу наставио сам јашући на ћудљивом магарцу и пред вече стигао у друго село. Опет сам покуцао на врата, али, овог пута човек отвори врата, и без питања ме позва унутра.

- могу ли да вечерам и преноћим код вас - упитао сам?

- наравно, увек смо спремни да помогнемо путнику намернику. Вечераћеш то што и ми а после ћемо попити и вино.

- ух, како сам гладан и жедан, добро ћу платити, и уз то бити захвалан.

Вечерали смо проју са сиром, а потом сели и пили вино. Кад смо се сви добро опустили и упознали, упитао сам:

- добро, објасните ми како сте ви тако слободни, док у суседном селу нису хтели да ме приме у кућу.

- е, видиш - рече човек - ми имамо дете. И по наше дете ће ТО да дође и одведе му га дан након што напуни 7 година, али ми не бринемо, кад се наш син родио, стара добра вештица свратила је код нас у кућу и оставила поклон за њега. Ми знамо да га тај поклон штити, и да му ОН не може нашкодити. Видим да си добар човек, рећи ћу ти, али мораш да ми обећаш да ћеш чувати тајну. Стара добра вештица, поклонила је нашем сину капу за мисли. Све док му је та капа на глави ОН неће моћи да зна шта наш син мисли, а наш син ће увек бити на корак испред ЊЕГА у размишљању.Ми родитељи добили смо задатак да нашег сина, док напуни 7 година, научимо да од те капе не сме да се одваја и да уме да сакрије оно што сазна од ЊЕГА, кад сазна.

Слушао сам га широм отворених очију и уста не верујући у оно што чујем, а кад сам се сабрао упитао сам:

- добро, ово је прича као у бајци, молим те само ми разјасни ко је ОН, и шта је ТО?

- ах, да. ОН је велики зли чаробњак који је под своје узео нашу земљу. За обављање његових злих послова направио је чудовиште коме нико није видео лице, и које храни злим враџбинама, ноћу кад ТО иде чујe се врисaк и плач деце...

- то знам, чуо сам и ја ... ноћас кад ми је однело коња.

- е то је ТО. ТО иде нашом земљом и увек кад неко од деце напуни 7 година ТО га узима и носи чаробњаку да служи код њега. Чаробњак се храни дечјом младошћу и добротом, зато је тако дуго жив и тако младо изгледа. Кад деца напуне 30 година ОН их враћа назад са наредбом да чувају нову децу и тако у круг. И ми смо били његове слуге, појео је и нашу младост и вратио нас да чувамо још деце. Једно нам је узео, остао нам је још само син који наредне године пуни седам година и кога ће он одвести, надам се, у свој пораз.

- ЗЛО... страшно, одавно нисам чуо такву причу.

- има још, сачекај - рече ми човек - ОН је у ствари рођени брат добре старе вештице. Она се је годинама борила против ЊЕГА, али како се он изнова подмлађује, то она није могла да борбу изнесе до краја. Кад се наш син родио на небу су се на својој путањи поклопиле планете, а са неба је пала велика звезда, стара вештица је то оценила као знак да је наш син изабран да настави борбу против ЊЕГА. Сво своје знање уткала је у капу коју је донела на поклон, и у њој су све ЊЕГОВЕ слабе тачке. Ако неко некада успе да га победи, то ће бити наш син, зато се ми не плашимо и надамо се да ћемо дочекати да видимо како ОН и ТО нестају заувек а у нашу земљу се врати дечја радост.

Прича је била интересантна и дугачка тако да нисмо приметили да је почело да свањава. Устао сам, притегао каишеве на својој одећи, и спремио се за пут. Својим љубазним домаћинима оставио сам папир са својом адресом да ме обавесте шта се у међувремену буде десило и да ли ће њихов син успети.


Лав Стрелац
писац измишљених прича,
Небеска земља,
кућа на ивици краљеве шуме

- лепо замишљено - насмеја се мој домаћин кад виде моју посетницу - не брини, бићеш обавештен, јавићу ти се, и кад победимо позвати те у госте. Збогом драги пријатељу!!


Одјахао сам својим путем на магарцу, и после неколико дана стигао својој кући. Одмах сам перо умочио у мастило, пресавио табак папира и уписао своје доживљаје, ко зна, можда једном у животу напишем истиниту причу.
Папир сам закључао у стару шкрињу и наставио са писањем својих измишљених прича, а повремено би, ако би наишао неки богати трговац и добро платио, написао по неку песму исмевајући корумпиране краљеве министре, трговце конкуренте, подмитљиве судије, дебеле кафеџије...
За дворске даме а по жељи неког заљубљеног младића, написао би љубавне стихове које су они рецитовали под девојачким прозорима покушавајући да их освоје.
Све то сам добро наплаћивао и било ми је довољно за живот.
Године су пролазиле и пролазиле, ништа се ново није дешавало осим што је краљ повремено завлачио руку у наше џепове све дубље и дубље повећавајући народу порезе и смишљајући нове намете.
Срећом од мене није имао шта да узме. Сва моја имовина била је у мојој глави и мом перу а краљеви министри финансија умели су да израчунају порез само на оно што могу да осете у рукама.
Много година касније, кад ми је на глави коса већ скроз оседела, док сам седео на прагу своје куће умачући перо у мастило пишући песму у којој сам писао о тајној љубави жене краљевог првог секретара са министром финансија а за шта ми је платио судија Мито Правдољубиви љубоморан на министра финансија, пред моју кућу наиђе висок, наочит момак од двадесетак и кусур година.

- добар дан - назва ми - путујем из далека, тражим човека који се зове Лав Стрелац, прича се да је писац измишљених прича.

- а ко га тражи? - упитао сам.

- ја, Лудо Храбри, син Образа Поштеног и Срећне Љубави из Земље старих људи. Отац ми је дао ову посетницу и задатак да нађем тог човека и одведем га у госте.

- ја сам Лав Стрелац, а сећам се и твог оца и мајке. Сећам се и тебе кад си био оволики - показах му руком - и кад си на глави носио једну чудну капу са кићанкама.

- хахаха, добро памтиш, прошло је пуно година. Мој отац је обећао да ћеш причу чути до краја, и позван си на славље. Душман Крваворуки је готов.... и он .... и његов Мрачни Злодух.... Земља старих људи је слободна, а ускоро ће променити и своје име.

- супер, драго ми је! Молим те, само још пар реченица да допишем у овој песми, спремим се, и крећемо. Ти можеш да ручаш ако си гладан, или да за то време одмориш.

На брзину сам дописао стихове, смотао табак папира око стреле спремио се и кренули смо.
Успут док смо пролазили поред куће судије Мита Правдољубивог отегао сам стрелу са табаком на коме је била песма и забио је на улазна врата. У пар наврата покушао сам да питам свог сапутника о догађајима, али ме је увек прекидао речима:

- ништа о томе, слушаћете сви заједно!

После неколико дана јахања стигли смо пред кућу Образа Поштеног, а прво што сам приметио је да је сво дрвеће било процветало и олистало, а сунце са неба више није гледало онако стидљиво. Чуо се цвркут птица па чак и дечија граја.
Поздравио сам се са домаћином и његовом женом, питали се за здравље, ручали, а онда сам помогао у припреми свечане вечере на којој ће се прославити победа над злим чаробњаком.
Спремала се права гозба, велики во већ се окретао на ражњу, бурићи са ракијом и вином су доношени са свих страна, домаћице су увелико спремале разноразне ђаконије и колаче.
А кад је пао мрак, почели су да наилазе људи из околине, и знани и незнани, и позвани и случајни пролазници.
Сви су стајали у реду како би заузели место да боље чују причу. A онда је Лудо Храбри ушао у средину круга, сео на припремљени пањ и кренуо са причом..........
_________________
Ore lola, sa cetiri vola,
dva su tudja, dva njegova nisu.

[Slaki]

Koliko neobicne maste-svaka cast!
Imam utisak da prica potpuno aludira na nesto, ali nisam sigurna da sam na pravom putu s pretpostavkom.