POEZIJASCG -

[Aktus]

Evo došlo je vrijeme da i ja objelodanim da radim i nešto "ozbiljno".
Ovdje æu postaviti nekoliko segmenata (nevezanih) iz rmana na kome radim, pod radnim naslovom "O�I BOJE TUGE".
Biæu zahvalan svakome ko da svoj komentar i mišljenje.
_________________
Ako je istina u vinu, ljepota u dusi,
sta je onda sa razumom?

[Aktus]

Dan je bio sumoran, kiša je dosadna padala i prestajala da bi se pojavilo sunce koje je peklo.
Teško se disalo, kao da si bio pod staklenom kupolom. Ljudi su se ugavnom zadržavali u udobnoj hladovini svojih stanova, ne rizikujuæi da izaðu, osim u nuždi u ovaj pakao od vremena, specifiènog za poèetak godine u jugoistoènom Teksasu.
Boris nije znao šta æe od dosade, jednostavno je bio izgubljen. Nije navikao da ima toliko
slobodnog vremena kao sada.
Do sada je uvijek bio u nedostatku vremena i uvijek u žurbi, nikada nije mogao da postigne uraditi sve što je planirao, morao je po nešto ostaviti za kasnije. A sada, gle èuda ima vremena na pretek.
Razmišljao je šta da radi, kako to vrijeme da iskoristi za nešto interesantno i korisno. Nešto što nije fizièki teško ,da se ne povrijedi pošto je bio rekonvalescent.
Dok se muèio da pronadje šta bi to moglo biti, zazvoni telefon.Zvao ga je sin Ognjen.

-Zdravo stari, kako si?- zaèu se sinov glas sa druge strane.
-Nije loše sine, a ti? Kako je kod tebe?- uzvrati Boris.
-Dobro sam. Negooo..- poèe otezati Ognjen i Boris je znao da nešto traži, da mu je nešto potrebno. Svaki put kad bi mu bilo nešto potrebno Ognjen je poèinjao prièu na isti naèin.
-Hajde Ognjene ispljuni to sto imaš, šta ti treba?”- kroz smijeh uzvrati Boris, znajuæi da èe sin to jedva doèekati i osuti rafalno da iznosi svoje potrebe, kako bi u što kraæem roku izgovorio, plašeæi se da ga Boris ne prekine.
- Ma znaš ovaj kompjuter, veæ mi je slab, mala mu je memorija, a i grafika nije baš..” i prièao je Ognjen dalje, ali Boris ga nije slušao, on je bio u nekim svojim mislima i kombinacijama, on je o neèemu razmišljao i vedri osmijeh mu ozari lice.

-Halo, stariii slušaš li ti mene.. - veæ malo zabrinuto nastavi Ognjen svoj poziv.
-Da,daa.. u redu je…- otegnu Boris -samo ovaj put nema prodaje kompjutera, ja ga uzimam.-
-OK stari,važi. A daš ti meni da ja sebi naruèim dijelove, da sam montiram?- nesigurno priupita Ognjen.
-Nema problema, odmah danas idemo u nabavku.- reèe Boris i protrlja ruke jer je našao naèin kako da korisno utroši vrijeme.Uzeæe kompjuter od sina, jeste da je malo stariji, ali nema veze i ne treba mu bolji za poèetak.Taman da nauèi kako da koristi blagodeti interneta malo detaljnije, a ne samo da šalje i èita email poruke nego da se malo druži sa ljudima i tako ubija dosadu.
Ostatak dana su Boris i Ognjen proveli hodajuæi po prodavnicama opreme za kompjutere, tražeæi dijelove za Ognjenov novi kompjuter.
Ognjen je bio prezadovoljan pošto mu je Boris ispunjavao svaku želju koja se odnosila na dijelove koje je htjeo sebi da ugradi u novi kompjuter, a Boris se osjecao ugodno jer je sa sinom poslije dužeg vremena proveo popodne u razgovoru, æaskanju i šetnji po prodavnicama.


..............................................:..............................................


-Ma daj Ivana, ne foliraj me. Tebe baš briga za ovu kafu. Ti lebdiš negdje, a gdje ja bih to željela znati. Joj što sam znatiželjna, daj reci mi molim te.- sklopi Višnja dlanove u znak molbe i ubrzano zatrepte njenim dugim trepavicama ne bi li na taj naèin pokazala prijateljici kolika je njena radoznalost. Uspjela je oraspoložiti Ivanu ali ne i ubijediti da joj otkrije svoje misli.
-Višnja  mila moja, griješiš. Nema nikakve tajne, nikakvog lutanja u daljinu. Samo sam malo razmišljala o poeziji.-
Da razmisljala je, ali o njegovoj poeziji, o pjesmama koje je proèitala na caffeu i o tome kako te pjesme u sebi imaju toliko sjete i tuge. Onaj ko piše te pjesme mora imati predivnu nježnu dušu, dušu koja plijeni svojom toplinom.
Uzela je mahinalno kafu i prinijela usnama, usput ukljuèujuæi kompjuter.
Neka toplina se razlila cijelim njenim tijelom pri pomisli da ju èeka poruka od tajanstvenog stranca...
Višnja je gledala prijateljicu, pomno prateæi  svaki njen pokret i kao da joj èita misli zacvrkuta, èitajuæi stihove sa papira na Ivaninom stolu:
-....i duša moja zbog tog ne sanja,veæ drijema...- joj Ivana, samo mi reci molim te ko je taj Boras, pa daj više me ne muèi.-
-Neznam Višnja, zaista ne znam. Rekla sam ti veæ da sam tek sinoæ prvi put proèitala te njegove pjesme i poslala mu poruku. Pa eto sad da vidim da li mi je odgovorio.-
-Hajde baš da vidimo, sreæo.- reèe Višnja i primaèe stolicu do Ivane kako bi i ona vidjela da li je šta stiglo od nepoznatog, koji ih je obadvije zainteresovao.
Sva ustreptala Ivana je èekala da se stranica otvori, nadajuæi se da je stigao odgovor.Vidjela je da ima jedna poruka.Neka tajanstvena jeza joj proðe tijelom dok je mislila da je to od njega. Uzdah razoèarenja joj se ote iz grudi kad je vidjela da to nije od njega.
Višnja, koja je to sve sa zanimanjem pratila, primijeti naglu promjenu raspoloženja kod prijateljice.
-Hajde Ivana dušo, ne uzdiši tako bolno. Evo i mene je dotaklo to što ti se nije javio. Ko zna lutko, možda nije još ni proèitao tvoju poruku. Možda je on neka spavalica pa se još nije ni probudio.Vidiš tek je 08:30 izjutra.- tješila je Višnja svoju prijateljicu.
Ivana je samo tužno pogledala u nju i prozborila tiho, više za sebe:
-Da, možda se još nije probudio.- osjeæaj neke praznine je ostao u njoj, kao da je izgubila nešto vrlo drago.
-Zašto se tako osjeæam? Šta sam ja to oèekivala od nepoznatog èovjeka? Bože moj, ovako mi se nešto nikada u životu nije dogodilo, da toliko tuge osjetim zbog nekoga koga uopšte ne poznajem. Zaista èudno.- razmišljala je ona dovršavajuci kafu.
Iskljuèila je internet jer je morala dovršiti neke hitne fascikle koje su stajale na stolu.
-Hej vas dvije! Još ne radite? Šta ste se stisle jedna uz drugu, kao da ste..saèuvaj Bože..znate šta...hahahahaha”- Ivanu trže gromoglasni Tanjin smijeh.
-Ma daj Tanja, ti si mi opet vrijednica, samo skitaš od stola do stola i gledaš koga æeš zakaèiti.- odgovori joj Višnja -bolje se prihvati posla sama, ako ti se veæ radi , mogla bi i nešto naše završiti, nismo jutros u elementu baš.-



..................................................:..........................................

Azra je sjedila u kafeu "Prometej" i ispijala svoj kapuèino, kad je primijetila dva muškarca za susjednim stolom. Uèinilo joj se nešto poznato na figuri crnoputog, brkatog muškarca koji joj je
bio napola okrenut. Te njegove nemirne oèi, koje su igrale dok je govorio i gestikulirao, te ruke.
Nije mu mogla vidjeti desnu stranu lica, a toliko je željela to da vidi. Interesovalo ju da li ima ožiljak na slijepooènici, jer ako ima onda je to on, njen školski drug i više od toga. Da može samo da mu vidi tu stranu lica i da provjeri, tad bi bila sigurna, ovako....njene misli su krenule daleko u prošlost, u Sarajevo kada je bila mlada i zaljubljena u njega, u mladiæa sa ožiljkom na desnoj slijepooènici......

....Sjedili su u restoranu "Bašta" na Bašèaršiji, držali se za ruke i prièali, kad im je prišao konobar.
-Jeli vas dvoje, dokle matere vam mislite tu sjediti i piljiti jedno u drugo. Dajte ba naruèite nešto, ja radim od prometa, inaèe vam je noga.-
-Dobro što si takav, vidiš da prièamo. Dogovaramo se šta da naruèimo. Evo èim se dogovorimo, pozvaæemo te. Važi li?- obrati se Davor konobaru.
- Ma nemoj mi reæi? Dogovarate se, jeli?! Pa sjedite ba tu dva sahata i ništa, i sad æete ko biva za minutu naruèiti?! Hajde da vidim i to èudo, matere ti. Eto ja ti od mene dajem pet minuta i onda vam je noga jarane ziher! Nema foliranja, kontaš?- reèe konobar i ode da posluži goste koji su upravo ušli.
- Joj.... eto moramo izaæi, a vidi kiše i tog kijameta napolju. Šta da radimo.- upita Azra.
Gledala je Davora nježno i preplašeno, jer se stvarno plašila da izaðe na ledenu novembarsku kišu i studeni vjetar koji je kišu vijao po pustim sarajevskoim ulicama, a rijetkim prolaznicima èupao i lomio kišobrane u ruci.
Novembarske kiše u Sarajevu su hladne i praæene vjetrom koji pojaèava osjeæaj nelagodnosti, jer nikad nisi znao odakle kiša dolazi, uvijek je i pored zaštite kišobranom nalazila puta da se zavuèe i nakvasi svaki
dio kože i garderobe. Teški olovni oblaci su pritisnuli sarajevsku kotlinu, nisko se spustili i vukli tik iznad krovova, tako da se Trebeviæ nije mogao vidjeti od magle i oblaka.
-Ne brini Aki, nešto æemo naruèiti. Imam nešto love, stari mi dao prije nego što je otišao za Beograd. Neæemo na kišu ne brini, ni ja je ne volim.- tješio je Davor Azru.

Kad je konobar došao naruèili su dvije male porcije æevapa i dvije kokte, tek toliko da se još zadrže u restoranu gdje je bilo toplo i ugodno.

- A šta æemo mi dalje?..Evo sad sam u zadnjoj godini gimnazije. Tvoj stari prelazi u Beograd, a poslije Alah dragi zna gdje. Ti moraš sa njim. Šta æu ja, kako, kako? Kuda bez tebe poslije svega što nas vezuje?- zamišljeno je pitala Azra.
- Akice slušaj, ja æu ovdje ostati najmanje još godinu dana, dok brat ne završi zanat, a onda æu ja vjerovatno ovdje na fakultet, mada je stari htjeo da ja idem u vojnu akademiju, meðutim stara je bila protiv. Rekla
mu je da ne dolazi u obzir, neæe da joj djeca budu nomadi kao ona i otac. Uz to treba da znaš da nije lako dobiti stan u Beogradu iako je stari major, a majka neæe sigurno iæi iz ovog trosobnog u podstanarsku
sobu ili dvije, to je sto puta ponovila. A onda...mogu se zaposliti negdje kao graðevinski tehnièar, pa šta onda... èujem lijepo zaraðuju i mogli bi se uzeti, zar ne.
- Ehh...lako je to prièati, a hoæe li to moæi. Šta æe reæi tvoji...šta moji? Znaš..mada to direktno niko ne kaže, ali sam èula kad je mati govorila Amiri kako bi trebalo da gleda “svoga” a ne tamo nekog Ivana. Ivan
je Amirin momak veæ tri godine i hoæe da se vjenèaju, ali njegovi su protiv toga, a vidim ni mojima nije pravo. Pa onda, šta mislisš da æe tebe objeruèke prihvatiti i to još sina vojnog lica? �isto sumnjam!


-Akice dušo, kod mojih nema problema što se toga tièe, keva kaže da ju interesuje samo da je iz èestite porodice i da je na svom mjestu, a ti to jesi. Sam..o budi strpljiva i sve æe biti u redu. Jedino ako...?- otegnu Davor i tu zastade.
-Ĺ ta ako...?-
- Pa ako ti neæeš da se udaš za mene.- reèe Davor gledajuæi Azru ispod oka.
- Uh...ti..- ljutito æe Azra. –Ako neæu? A šta misliš zašto sam sve do sada sa tobom, veæ skoro godinu smo skupa. I sve ono što sam ti dala, znaš da si mi ti jedini i prvi i želim da budeš i poslednji, eto to želim.
Znaš da te volim i da želim ostatak života provesti sa tobom.- dok je to govorila nježno ga je gledala i držala njegovu ruku u svojoj.

- Izvolite i prijatno.- prekide konobar njihov razgovor, donoseæi i postavljajuæi naruèeno na sto.
- Hvala.- odgovori mu Davor i pomjeri ruke da konobar moĹľe staviti tanjire i kokte.

Jeli su æuteæi, Azra je bila zaokupljena nekim svojim mislima......



.....Azra se trgla iz misli i ponovo obratila pažnju na brkatog muškarca za susjednim stolom, tražeæi na njemu bar neki znak koji æe ju podsjeæati na Davora iz mladosti. Dosta je vremena prošlo od zadnjeg susreta
i rastanka, skoro dvadesetpet godina i nije više sigurna da bi ga mogla prepoznati.
Dok je tako razmišljala vrata restorana se otvoriše i na njima se pojavi èovjek, skoro identièan onom za stolom, samo malo viši i besprijekorno obrijan, a na desnoj slijepooènici je imao ožiljak.

- Ohhh...Alahu dragi.- ote se Azri, jer ga je prepoznala. Bio je to on, Davor, iste nemirne oèi, isti koštunjavi oblik lica, kovrdžava kosa veæ dobro prosijeda i prilièno prorijeðena, sa visokim, vrlo visokim zaliscima
i masom bora na èelu i brazdama na veæ prilièno uvelom licu.
Davor je mahnuo muškarcima za stolom i u prolazu kraj Azre skoro da je zastao, a onda kao da je odmahnuo glavom, kao da tjera neku sjenku , obrati se onima za susjednim stolom.
- Zdravo Brane i ti buraz.- èula je Azra kako se on pozdravlja i sjeda za susjedni sto.
Ponovo je utonula u misli......


EVO OVO JE MALO AKO MOŽE DA ZAGOLICA RADOZNALOST
_________________
Ako je istina u vinu, ljepota u dusi,
sta je onda sa razumom?

[pollakova]

Moze itekako...daj jos
_________________
o , sramota Horacio ako bi ti umro, kakav bi skandal ostavio iza sebe ........................

[teso]

Vrlo interesantno, prepuno dijaloga..Otvoreno je više puteva i moguænosti..Mene lièno zanima šta æe se dalje dešavati..
Sretno
_________________
"VOLJENA ŽENA NE STARI"

[herman]

Taèno što reèe Tešo, puno dijaloga, tvoj drug je taktièan /Tešo/ ja æu ti reæi šta po mom mišljenju nedostaje ili èega ima previše:
Skrt si u opisu okoline, ambijenta, ne boj se da æe to odvratiti èitaoca pa da neæe znati gde je razgovor zastao - ali si dobar u opisima liènosti.
Preèesto upotrebljavaš imena, nadji im neku specifiènost, præavi nos, nemirni èuperak, blondina, crnka, sitna korpulentna pa ih malo po tome spomeni suvoparno je samo sa imenima. Ti trèis da isprièaš prièu, oduži je slobodno,imas ti oko i dobro zapažaš ali se plašiš da æeš biti dosadan i da ne razvodeniš.
Previše si skoncentrisan na liènosti, jes da su one glavne ali ima more sitnica koje se ne odnose na njih ali ih osvetljavaju.

Teme su ti dobre i zahvalne i moj komentar se odnosi samo na ovo ovde izneseno, možda ti svega toga imaš / onoga što smatram da fali/ u daljem toku ili prethodno.

Ti znaš da tvoj drug nije zlonameran i cilj mi je da iz sebe izvuèeš maksimum. Ovo si radio sa pola srca, koliko te poznajem znam da možeš bolje.
Proèitaj komentar pa zatim ovo što si nama poslao. Ti si nas zagolicao temom ali manjkaš u “sitnicama koje život znaèe” Daj, posoli, zabiberi, zašeæeri malo pa da prepoznam mog Aktusa.
Nastavi i razvezi sa više opisa i detalja.
Pozdrav druĹľe !

[Slaki]

Vec vidim da ce mi se ovaj roman jako dopasti (radnja mi je kao poznata, ali vrlo, vrlo zanimljiva) ako mi se pruzi prilika da ga u cijelosti procitam, a sad mi se posebno dopada ovaj dio sa Azrom i Davorom u glavnim ulogama, a i konobar je cool.