POEZIJASCG -

[ljuba-trebotin]

Sergej Jesenjin

SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima,
još od detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja medj svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
medj decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
kući sam stizo, pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč cedjahu usne krvavo-tmaste:
Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe,
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte,
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku,
al nov korak moj se drugče sluša...
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što se ceri, raste:
Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste!
_________________
*Šta je mir duše, naspram oštrih ivica slobode*

[Boba]

[natalijajakovljevic]

Gordana Boranijašević - Moja M.C.


Dorogoj
Danas je rodjena
Sveta Marina,
Ruskinja
Plemkinja
Moja lirska svetinja...

Marina
Herkulove snage
Ahilove pete
Srebrnih tabana

Marina!
Život u živim ranama!
Žar u našim sanjama!

Dorogoj,
Marina je rodjena
U zlatu miholja....
Od lišća i kiša
šumi njene duše dolja....

Marina mi je
Rana bez prebola.

Svetica,
Prva do Boga.

[Zarechna]

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo


(Louis Aragon)

[Tetrabyblos]

Margarita

Ты пройдешь по росе перед сном.
Ты уснешь ай увидишь город.
Город, крытый серебром...
Эх, кабы серебро то пальцем тронуть.


Ты летишь, а над городом
Лунный свет с неба льется.
Город, крытый золотом...
Эх, не коснись рукой, а то проснешься.


Ты одна среди звезд и огня,
Скачешь вверх по дороге лунной.
Слышишь, осади коня -
Эх, не гони ты ночь так безумно.


Ночь устала показывать сны.
Кончен бал, и окно открыто.
Тает золото луны...
Эх, пока ночь, лети, Маргарита.

Веня Дркин, Александр Литвинов

[Aleksandar]

Premda se smatra da je ovu pesmu Jesenjin spevao pred svoje samoubistvo,postoje brojna mišljenja da je bio ubijen.Kako god,više volim da verujem i mislim da je bio ubijen.I da ova prelepa pesma nije oproštajno pismo samoubice,nego oproštaj čoveka koji je znao da će biti ubijen.


Zbogom,moj prijatelju,zbogom,
Mili moj,ti si mi u grudima.
Ovaj predviđeni rastanak,
Obećava susret budući.

Zbogom! Tiho gasnu sveće,
Pred moj put u mrak i večni san.
Čitav život čekah malo sreće,
Al ' u noći ipak ostah sam.

Zbogom,prijatelju moj,bez rukovanja,bez reči,
Ne žalosti se i ne mršti obrve,
U ovom životu umiranje nije ništa novo,
Ali i život,konačno,nije noviji.

Premda Jesenjin piše "Do viđenja,druže moj",mislim da to ne odgovara duhu srpskog jezika.Jer reč "drug" ima daleko toplije i srdačnije značenje u ruskom jeziku,nego u srpskom.A izraz "do viđenja " je gotovo banalan u srpskom jeziku.Zato sam radije izabrao reči -Zbogom,prijatelju, makar i pogrešio.Nadam se da će neko ko se daleko bolje služi ruskim jezikom, lepše prevesti ovu predivnu pesmu.
_________________
Aleksandar

[Rainbow]

Vracanje Jovan Ducic

Kad mi opet dodjesh ,ti mi pridji tada,
Ali ne kao zena shto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Trazec mekom rukom mesto gde ga boli.
Puna nostalgije beznadezne,duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.
Jer ti ne znas,bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje zene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti bese samo sen necije sene.

Pesma zeni J. Ducic
Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja rec u sumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.
Ostaj nedostizna,nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna,kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.
Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.
Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina,porazan i leden.
A ti ne postojis nit' si postojala .
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo-stvorili smo sami.
_________________
Svaka koincidencija s bilo chim-nije sluchajna

[Branka]

Cuerpo de Mujer ( Pablo Neruda )


Cuerpo de mujer, blancas colinas, muslos blancos,
Te pareces al mundo en tu actitud de entrega.
Mi cuerpo de labriego salvaje te socava
Y hace saltar el hijo del fondo de la tierra.

Fui solocomo en túnel.De mí huían los pájaros
Y en mí la noche entraba su invasíon poderosa.
Para sobrevivirme te fotjécomo un arma,
Como una flecha en mi arco, como una piedra en
Mi honda.

Pero cae la hora de la venganza, y te amo.
Cuerpo de piel, de musgo, de leche ávida y firme.
Ah los vasos del pecho ! Ah los ojos de asuencia !
Ah las rosas del pubis ! ah tu voz lenta y triste !

Cuerpo de mujer mía, persisteré en tu gracia.
Mi sed, mi ansia sin límite, mi camino indeciso!
Oscuros causes donde la sed eternal sigue,
Y la fatiga sigue, y el dolor infinito.



Telo zene


Telo zene, beli brezuljci, bela bedra,
Ti si slicna svetu kada se dajes.
Moje telo divljeg vrtlara sto te kopa
I sin iskace iz dubine zemlje.

Bio sam sâm kao tunel.Od mene su bezale ptice,
I noc me potopila u snaznom naletu.
Da bih preziveo iskovah te kao oruzje,
Kao strelu za svoj luk i kamen za svoju pracku.

Ali cas osvete je pao, i ja te volim.
Telo od koze, od mahovine, od mleka pozude i postojanja.
Ah gralovi od grudi! Ah oci odsutnosti!
Ah ruzo pubisa! Ah glasu tuzni i spori!

Telo zene moje, opstajem u tvojoj gracioznosti.
Moja zedji, moja beskonacna strasti, moj neodlucni putu!
Mracne obale reke medju kojima vecna zedj ostaje,
Gde neprestaje umor i beskonacna bol.


prevod:B.Korac

[pollakova]

Bez uzvika

Ni cudnog ni novog za nas nema vise
Sve su zemlje nama i drage i srodne ;
Sred sjaja, i vrh nas kad se bure svise,
besmo mirni , kao usred zemlje rodne

Otadzbina nasa sa patnje je znana
Lutajuci mi je nosimo u sebi;
Ona je u krvi nasih vecnih rana,
i , kusam te sudbo , takvu je pogrebi!

Zato nama nisu okeani strani,
ni grobovi starih umrlih stoleca;
Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani
I kad nebrat pije miris naseg cveca.

Mi , kao lutrija , lutamo s trubama
od kuta do kuta , od grada do grada,
cas sami , cas s decom , stadom i ljubama
noseci stegove i vlasti i pada

Zato danas nama nista nije strano.
Cini nam se svuda vec smo jednom bili .
Ponavljamo skalu sto poznasmo rano,
skalu sudbe , kojom drugi jedva mili.

I kad razgrnemo pepelista snova,
stari ce se dani uz rec da pomenu:
slusacemo vatru i veselost njenu,
k"o domacin sto se vratio iz lova
s pesmom , s kojom jutros u planinu krenu.

Milutin Bojic
_________________
o , sramota Horacio ako bi ti umro, kakav bi skandal ostavio iza sebe ........................

[zoran]

Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
kad ti kazu,draga,da te silno volim,
u trenutku svakom da se za te molim
i da ti u stablu urezujem ime.

Ne vjeruj!No kasno kad se mjesec javi
i prelije srmom vrh modrijeh krsa,
tamo gdje u grmlju proljece leprsa
i gdje slatko spava nas jorgovan plavi.

Dodji,cekacu te!U casima tijem
kad na grudi moje priljubis se cvrsce,
osjetis li,draga,da mi tijelo drsce,
i da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni,i ne pitaj vise!
Jer istinska ljubav za rijeci ne zna;
ona samo plamti,silna,neoprezna,
niti mari,draga,da stihove pise.

Aleksa Santic
_________________
_________________
Kuda tako zurno ti ratnice hodis ?
Ka sudbini !

[natalijajakovljevic]

Zarude i zabruje neke žice
spram svete planine
Večeras u zalivu svetog Vasilija
izmedju talasa i stenja
prestaju razmirice
pod svodovima Esfigmena
ukida se sve što čovek ne voli da sanja
ptice traže svoja gnezda
čeka se dolazak broda
i povoljan vetar s Helesponta
menja se obred i red svakodnevni
Na povratku je s nama
rukopis oca Siluana
Čavrljaju golobradi iz Ksenofonta
molitva se vraća u sebe
slog po slog
azbuka postaje glušna
od pomoći je samo Reč
sa svojim Tvorcem jednosušna

Miodrag Pavlović

[natalijajakovljevic]

Treba mi jedna reč
koja u sebi sadrži
značenja mnoga
koliko god ih ima
ona reč svemoguća
medju drugim rečima
linija povučena
iz srca Jedinoga
toliko jasna da ne mora
da se traži po rečnicima
Treba mi reč
poznata od ranije
i krepka kao da je nova

Jedna reč
da mi je sklona
ispunjena mnoštvom
ukusa mirisa i boja
nalik na orijentalna jela
ili da bude kao ono
što vole monasi
a to je
salata od oktopoda

treba mi reč
veća od svakog kaleidoskopa
da mi se u ruke doda
da stane tamo
gde su bila otkrovenja
Od svega što su ljudi izrekli
da bude sve prisutnija
podrazumeva se: i bolja
neka se spusti
kao kotur nepokretan
da bude sa nama dovek
ta reč poslana
jasno je odakle
i od KOGA

Miodrag Pavlović ,iz knjige *Rajske izreke* 2007

[ZoranHristov]

Doći će smrt i imaće tvoje oči.
Ta smrt koja nas prati
od jutra do večeri besane,
gluva kao staro kajanje
ili porok besmislen.
Tvoje će oči biti
reč isprazna,
krik prećutni,
ćutanje.
Takve ih vidiš svakoga jutra
kada se nad sobom sama
nadnosiš u kupatilu.
O, draga nado,
tog dana i mi ćemo znati
da si život i ništavilo.

Za svakog smrt ima jedan pogled.
Doći će smrt i imaće tvoje oči.
Biće to kao da se uzdržavamo greha,
kao da vidimo kako se u ogledalu
ponovo javlja jedno mrtvo lice,
kao da čujemo govor usta zatvorenih.
Sići ćemo u vrtlog nemi.
_________________
Ore lola, sa četiri vola,
dva su tuđa, dva njegova nisu.

[natalijajakovljevic]

Da li to Slovo živi u tebi
zato da još jednom strada,
mora li da prodje kroz tela,
bolnice i groblja pre no što
postane šapat i sibilski stih?
Il ume da traje van čoveka
Slovo u kamenu,pesku,
izvesnost o svemu,
bez nadanja u pesmu.



Miodrag Pavlović iz knjige*Izvor* 2000 god.

[zoran]

OVE NOĆI


Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,


Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.

Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.

Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.

Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.

Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda
_________________
Kuda tako zurno ti ratnice hodis ?
Ka sudbini !