POEZIJASCG -

[BileMilojevic]

Zemlja oluje
,Ne dodiruj me'
Macevi dacki, sekire Japoda,
legije rimske i horde Tatara,
Ili vitezi s vizantijskih voda,
Krvavili su ova polja stara.

I pitom narod kad je pao na njih,
Zbratimio je orlove i celik;
Tu, gde je mrznja Vecih protiv Manjih,
Sirovom dusom postao je velik.

Vekovima se vrh lesheva klalo,
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo zeli, da, kad bi palo,
I njemu macem opelo ocita.

Sa pozorja borci tonushe ko seni,
A zemlja im zedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I drazila ih Vlast i drska Sila.

I tako vecno ove iste stope
Krv nova siti. O, zemljo oluje,
Mrko ti celo strashne kapi shkrope
I cudne himne iznad tebe huje!
Zarazno tvoji miri{u oltari:

Tu vek vrh veka u stenama spava.
Evo su dosli stari gospodari.
Jesi li sita krvi sto spasava?
Ti cutis... Vetar Kosti razvejava.
Milutin Bojic
Postava:M.Milojevic

[lepa_S]

STREPNJA

Ne, nemoj mi priæi! Hoæu izdaleka
da volim i Ĺľelim tvoja oka dva.
Jer sreæa je lepa samo dok se èeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi priæi! Ima vise draži
ova slatka strepnja, èekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o èemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi priæi! Našta to i èemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priĂ°u oka tvoja dva!


D Maksimovic

Postavila L.Simic
_________________
Docekaj me osmehom... ...

[lepa_S]

OPOMENA

�uj, reæu æu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se uèiniti
duboke i meke
oèi neke
sasvim obiène.

Može mi se uèiniti
da tonem u zvuke,
pa æu ruke
svakom pruĹľiti.

Može mi se uèiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reæi u tome
èasu èudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Uèiniæe mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke èesme.

Uèiniæe mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reæi mi ne sme.

Uèinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira. PROLETNJE PESME

Oseæam veèeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k'o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veæe
i lako k'o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreæe
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako èezne za svim što bi život mog'o
lepog da mu dade,
i da mu nièega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike èežnje mu i nade.

Oseæam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela neĹľna plima
reèi nereèeni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.







�EŽNJA U TU�INI

Da mi je da ne umrem u tuĂ°ini
Lepe su sve bukove u zemlji èeste,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.

Ali kut zemlje na kom smo Ĺľito Ĺľeli
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
èija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce roĂ°eno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

D. Maksimovic

Postava; lepa simic
_________________
Docekaj me osmehom... ...