DA  MOGU...

Da mogu,
da doletim oblaku
pod nogu,
da ti budem blizu,
da ti sve svoje želje
predam u zlatnome nizu.

Da mogu,
da to liči na igru
povetarca što goru razvija,
što sivilo celo,
u raznobojno cveće povija
i da kroz igru nemira,
shvatiš da nisam obična.

Da mogu,
sve što je ružno
da zaboravim,
da sa leđa,
teško breme zbacim,
osmeh i sreću na lice moje
a čežnju i radost,
 u život da vratim.

Da mogu,
da nisam puna gneva i gorčine,
na krilima sreće,
da se vinem u visine,
u tvoj zagrljaj,
u oblake da se skrijem
i slušam reči,
što i kad oluju stvaraju,
oazu smiraja i bezbrižnosti,
u žubor tišine pretvaraju.

Da mogu,
duh plača da nestane,
srce bolom ranjeno,
u zapećku nekom da se sakrije,
a stanica postojanja
da bude dah tvoj,
isprepleten,
večitim radostima.
Da mogu...
       
                                                            
(C) Latinka Đorđević 2006. 

 Nazad      Napred