ČEKANJE ZORE

Zgrčeni od straha i nade,
u šetnji, zajedno čekamo zoru.
I pre no što strast razum ukrade,
u magli plivamo ko u moru.

Ti, kao da ne znaš smisao sveta
i čari sastajanja kradom,
kad praznina u duši mi cveta,
dok slušam ti misli, nemirno stado.

Mi smo, da kažem, ljubavnici.
Ti si mlada i ja sam dušo mlad.
No, kao da smo u mračnoj tamnici,
noćas ne greje nas ljubavni žar.

Ali potok stalno u dalj teče,
spaja se sa drugim, reka postaje
i doći će jedno letnje veče,
kad ćeš zbog propuštenog da se kaješ.

Ipak, zašto sad da se mašta umara
i zašto na budućnost da se misli,
kad smo i bez stajanja na kiši,
već odavno, do gole kože, pokisli.

I zašto ovaj tren da kvarimo,
kakv je, takav je, ali naš, samo naš.
Za propuštenim kad će da žalimo,
zašto mi ovaj tren ne ulepšaš.