Kao ribar mreže,
                             Po površini vode…
                             Onda pogledaj ,
                             Kroz vrata svojih tajnih odaja…
                             Pa, reci mi: Gde sam to ja !?
                             
                             Tek da mi se tvoj pogled,
                             Zamrsio u kosu,
                             Samo da je pala po meni noċ,
                             Razlila se po mojoj košulji,
                             Kao mastilo il’ tinta,
                             Boje Indiga…
                             
                             Ti si me opet slagala,
                             Gurajuċi mi pod nos nemire,
                             Od suvih svojih usta…
                             Želeċi me prikazati u svetlu,
                             Bez i tračka svetlosti…
                             
                             Al’ sreċom da poneo sam,
                             Jedan fenjer brodski,
                             Da osvetli mi put do kuċe,
                             Koji prečesto menja oblike svoje…
                             
                             Ipak ispadoh osvetljen,
                             Iako s tim nisi računala,
                             Eh, malena!
                             
                             Pogledaj još jednom,
                             U oči moje tamne…
                             Reci mi: Vidiš li u njima,
                             Stihove,
                             Imaju li one tonove inspiracije,
                             Nose li neke slike…
                             Ili samo tako stoje,
                             I ni trena ne pružaju reči,
                             Istine…
                             
                             Pogledaj još jednom,
                             U moje reči,
                             Po sebi razbacane,
                             Samo po tebi,
                             One nose večne igre,
                             Ljubavi i smisla…
                             
                             Rekao sam ti da je leto,
                             I da mi ludilo,
                             Razvaljuje bedeme zaštite,
                             Kao i svake godine,
                             Pokušava osvojiti me svog.
                             
                             Ali ne dam se ja,
                             Puštam ludilo smo do prozora,
                             Udahnem ga,
                             Pa izbacim iz pluċa…
                             Onda me tuga kraljevski zagrli,
                             I samoċa,
                             Kao zimski vetar,
                             U kosu mi se zamrsi,
                             Pa sam sedim,
                             I dođe mi da plačem…
                             A suze bi me tek ubile…
                             

                             Ali i dalje,
                             Ipak živ sam,
                             I povređen,
                             Tumaram praznim gradom,
                             Tražeċi smeh…
                            
                            (Kupio sam kartu,
                             Kupio sam dve,
                             Za mene i nju,
                             O, moram videti Ameriku)
                             
                             Ponovo naleċem na ljudske gluposti,
                             Sudarajuċi se ramenima,
                             Izgovaraju ružne reči,
                             Slova bez značaja,
                             Ludilo…
                             Me ponovo grize za oči,
                             Zatvaram ih polagano,
                             Iz usta izbacujem,
                             Ostatke lepo zapakovene želje,
                             U malim kutijama…
                             
                             I kao odjednom,
                             Setih se tebe na obali,
                             Bacam ti kanap,
                             Da se približiš mojoj lađi…
                             Ti si zamišljena,
                             I ne vidiš moje zadnje reči;
                             Letnja magla prekriva grad,
                             
                             Noċ je…
                             Ništa; Samo!
                             Poziv za ples je odnesen,
                             U pogrešnom pravcu…
                             
                             Radio je stao!
                             Muzika nestala!    


                             Ranislav Šela