ČEŽNJA
 

Kad je vidim, 
zanemim.
a kad joj priđem,
pocrvenim,
zbunim se i ćutim.
A i ono što lupim,
glupo je osetim
i još više crvenim,
a nju to veseli
i ona se smeši.
Da li meni osmeh prija,
dali mi dušu ledi, 
briga je.
Važno je da je ona što srećnija
i da je ne tište crne misli.
Osetim ponos.
Ta mala me za nos vuče.
Ali ne, ja se ne mirim.
To nije tako,
ona to nehotice.
Nije mi lako,
gorka se seta širi,
ali mora se napred,
sunce na čistinu.
Vezem.
Da se sastanemo.
Sutra.
Vrti glavom.
Kako je lepa danas.
Ne može,
a pogled u stranu.
Prekosutra.
Ne.
Pa kad ćemo onda zaboga,
stonogo moja lepuškasta,
kad ćemo onda,
sami da ostanemo,
kad?
Kad ja to hoću, 
šapne,
a osmeh joj lice ozari.
Kako je lepa danas,
kako je slatka!
Rastu ideli kao zvezde noću,
rastu draži njene u očima mojim.
Nedostižna je,
pomislim
i već se bojim i znojim.
Čekanje mi predstoji,
gordost da isčezne.
Čekanje.
A ona je leptir,
leti
i čeka,
da reka 
i nas ponese.

© Љубодраг Обрадовић 2005