Чудиш се,

што сам ту,

на корак од тебе.

Изненађена би да си,

а смешак ти,

из очију читам.

Ех...

Немој да се правдаш.

Немој да лажеш.

Истину знам одавно.

Немој да плачеш.

Немој да се мучиш.

Окрени само леђа,

реци, журим и иди.

Очи однеси лажне,

у шуму далеку,

где те твој младић чека.

© Љубодраг Обрадовић 2005