MISAO O TEBI

Na jelama ovim,
zelenim ko guja,
lik tvoj lovim,
misleći na temu,
prohujalih oluja.
Promešam prošlost
i zrnca zbilje,
pa znojim se i besnim,
jer samo sam mrav,
na tromeđi rečnih struja.
Ja se znojim,
a borovi pevaju,
slavuji noć razdanjuju,
cveće mirisom opija,
a pesak se kotrlja,
curi peščani sat.
Baš briga nekog za mene,
moje prohteve
i moje želje.
Baš briga zbrinutu,
za neznanca,
iz komšiluka mašte.
On je tu da laska,
osmehe deli,
da se pretvara, pati,
crveni, bledi,
skače od radosti,
plače zbog tuđeg smeha.
On je tu,
jak ko stena,
sve mora izdržati,
ponore prebroditi,
jezera preskočiti.
On sve to mora,
da bi na dnu,
smelih očiju,
delić sete otkrio.
Da bi u srcu hladnom,
otkucaj topao,
za sebe naslutio.
On mora.
Ja to moram.
Na jelama zelenim,
bledi java.
Da, ti si smeđa,
a mene sad, zanima plava.
A ipak...
noći, mesečina...
Snovi u travi...
Samo snovi...
Oh, kako je gorka
i surova to istina
i tebe sad privlače
mladići novi.
Ne možeš drugačije,
telo prohteve valja.
Samo budale verne ostaju,
pametan prošlost
lako zaboravlja.
Na jelama zelenim,
zeleni srdžba čemerna.
Ja sam veran ko pseto
i pamtiću te večno.
Borovi ovi i jele,
znaće sve o tebi...
I kako te u mislima lovim...
Borovi ovi i jele,
znaće koliko te
svaku noć želim
i koliko te volim...

© Љубодраг Обрадовић 2005