NESPORAZUM 

Koračamo. Ulica široka,
a mi kao da smo neznanci.
Između nas provalija duboka,
iako vežu nas, čvrsti lanci. 

Pričam o ljubavi,
o nekom budućem svetu.
A suprotnost nas davi,
već smo ptice u letu
i cilj nam nije isti.

Da, mi smo ptice,
duše mlade i čedne,
a ti stalno kriješ lice,
ko da moje oči,
tvojih nisu vredne.

Ti stalno okrećeš leđa,
nudeći čudna opravdanja,
kao da ne znaš da to vređa,
onoga što živi kad sanja.

Ti si tako čudna,
različita od drugih.
Nikad nisi slobodna,
ti uvuk nekud žuriš.

Dok me slušaš misli ti lutaju,
čas si ovde, čas ko zna gde.
Poznanici prijatelji lako postaju,
a za ljubav treba dati sve.

A ja ne tražim mnogo,
ni delić od onog što dajem,
samo da lice tvoje strogo,
smešak ozari i da se ne kaješ.

Kako da ti maštu pokrenem,
kad ni simpatija ne postoji.
Kad si ti odlučila da uveneš,
da te snovi ne bi dotakli moji.

Ludost je sve ovo što činim,
ti me za nos vučeš glupa,
ali šta ću, kad na mesečini,                           

© Љубодраг Обрадовић 2005